Државо, живимо заједно ево већ пуних 40 година и ја тебе никада нисам изневерила, издала, напустила. Од првог дана када сам угледала овај свет, тебе сам сматрала својим домом, својим уточиштем, својим местом под Сунцем.
И од првог дана када сам угледала овај свет, у име мог постојања у твоју касу отишли су први новци. Док сам била мала, ја нисам могла да зарађујем али су моји родитељи редовно плаћали у моје име све порезе, сва осигурања, све таксе и дажбине и све што је теби, државо, било потребно дати да би нас штитила и осигурала наш миран живот. Када сам и сама почела да радим, наставила сам да из дана у дан, из часа у час спуштам новчиће у твоју касицу, делећи онако братски, некад и више теби него мени.
Знаш, државо, ја ни једно парче хлеба у свом животу нисам појела а да теби део нисам дала.
Кажу, важно је увек прво дати држави а за нас шта остане. И тако је и било. Кажу да је држава важна јер нас штити и обезбеђује нам да преживимо и да ми издвајамо да би нам могла помоћи кад нам је најпотребније.
ЕВО, ДРЖАВО, ДОШАО ЈЕ ДАН КАДА МИ ЈЕ НАЈПОТРЕБНИЈЕ!
Ја сада немам приходе и потребно ми је да ми даш оно што си обећала. Да ме заштитиш, да ми помогнеш када ми је натеже, да оправдаш своје постојање, да ми даш сигурност коју си гарантовала и коју сам годинама плаћала.
ШТА ЈЕ САД, ДРЖАВО, ПРАВИШ СЕ ЛУДА???
И сад кад једва могу да купим половину хлеба, ти ми и даље и од тога узимаш "свој" део. А не даш ништа!!! И тражиш још!!?!?!
Сад би још да се са мном свађаш, да ме тучеш, да ме затвараш?!
Чекај, бре, државо Србијо, нисам ли ти ја све време плаћала да ме баш од тога заштитиш?
КО ЋЕ САДА МЕНЕ ОД ТЕБЕ ДА ШТИТИ???
Храни куче да те уједе, каже добри народ.
Е, КОГА САМ ЈА ХРАНИЛА!
НЕ ДАМ ВИШЕ НИ БАНКУ! НЕ ДАМ ВИШЕ ДОК СЕ НЕ ОПАМЕТИШ!
НИСАМ ЈА ТЕБЕ НИКАД ИЗДАЛА.
АЛИ ТИ СИ МЕНЕ, ДРЖАВО, ИЗДАЛА!
