ШТА ТО БЕШЕ ЉУБАВ?

Нећу открити топлу воду ако констатујем да су здрави партнерски односи, емотивно задовољство и срећа данас изузетно ретка појава. Много се говори о љубави, чезне за њом, покушава да се дефинише и жестоко за њом трага али шта је то што тако великом броју људи не допушта да оствари једну складну заједницу засновану на узајамном давању и испуњену потпуним задовољством?

Ако сте један од ретких срећника који ужива у таквој вези, ово питање себи сигурно и не постављате.

Али шта ако се нађете у (прекобројној) групи оних који такав мир никада нису осетили и, ма колико трагали, испробавали, покушавали да мењају себе и друге, сваку везу окончају емотивно осакаћени, демотивисани или чак без вере да љубав међу партнерима може да постоји. У неком трентку живота, једни одлуче да одустану од трагања и пригрле своју самоћу, присвајајући сву кривицу, убеђени да њиховој личности нешто озбиљно недостаје те због тога не могу остварити успешан емотивни однос ни са једним партнером. Неки други пак, након кратког периода ишчекивања (и често пасивног осматрања у нади да ће се изненада појавити особа која ће их емотивно испунити), врло брзо одустају од трагања и надања које (ради сопствене утехе) именују маштаријама, те доносе рационалну одлуку да свој живот проведу уз особу која се у том тренутку затекла поред њих јер, иако не осећају потпуно емотивно задовољење, овај недостатак компензују сигурношћу а најчешће и могућношћу да се у таквој вези осаме јер углавном ни партнер нема превелико интересовање будући да је често и сам у сличној позицији.

Све нам то звучи познато, зар не?

Толико је постао уобичајен и друштвено прихватљив дистанциран и неуравнотежен однос партнера у заједници, да су лоши брачни односи једна од омиљених тема многих вицева. Толико уобичајен да није реткост да особе које имају емотивно квалитетну везу, често буду због тога исмеване у друштву, што због зависти, што због потребе оних мање срећних да себе преваре и потисну сопствено незадовољство.

Од неколико милијарди људи на свету који у сваком тренутку теже љубави, изузев неколицине изопачених личности, данас, када је цели свет умежен и комуникација са особама на било којем делу планете могућа у сваком тренутку, очекивало би се да далеко већи број људи пронађе своју "сродну душу" и изгради везу која обе стране чини потпуно задовољним. 

То се ипак не дешава.

Чак делује као да се одиграва један супротан процес. Све је више самих, несрећних, повређених, разочараних, празних...

Зашто?

Разлога је много али основни разлог на који се други надовезују је наше поимање љубави, заједнице и брака.

На ову тему можемо бити сагласни да дефинитивно не делимо мишљење. Заправо, сам емотивни доживљај ових појмова се значајно разликује међу људима. То и не би представљало превелику препреку да не постоји још већи проблем којег најчешће нисмо свесни. То је чињеница да многи од нас (опет тај велики број) проживљавају сукоб свог рационалног поимања љубави и везе са емотивним ставом према истим појмовима. Тај емотивни став је углавном закључан у подсвести и буди се оног тренутка кад осетимо привлачност према некој особи. Често је то особа која поседује карактеристике различите, па чак и супротне онима које би одговарале нашем потенцијалном партнеру у рационалном одабиру. Тада људи говоре да памет и срце не иду заједно, љубав је слепа и тако даље. 

Ја бих рекла да су то само заблуде и изговори јер се не покушава схватити шта се заиста дешава. Нешто што је добро, не може бити лоше и нешто што треба да вас испуни, не би смело да вас исцрпљује. Па, ипак, пре ћемо чути изјаву да љубав боли, саслушати исповест у којој нам неко говори како је неопходно поднети жртву ради љубави или да се потрошио мед а остала жуч.

Опет изговори.

Не допуштам себи да критикујем јер сам и сама пролазила те фазе збуњености, мирења, одустајања, горчине, исцрпљености и читаве скупине негативних емоција које су нуспродукт покушаја да се од лошег споја направи добар. Ипак, не могу себи допустити и да не станем у одбрану љубави јер она није и не може бити горка, тешка и болна. Све што има те особине, може се звати било како само не љубав.

Да бих то доказала, ближе ћу образложити свој исказ у којем једна особа  има два субјективна пимања појма љубави (у смислу везе, заједнице, брака), рационално и емотивно. Љубав је емоција и очекивано је да је, у тежњи за емотивним, исправно пратити "слушати" свој емотивни одговор. Међутим, треба знати  да је наше духовно биће је далеко сложенији "организам" од интелектуалног и физичког бића али да је једнако подложно спољним утицајима као и остали делови наше целине. Окружење нас обликује интелектуално кроз искуства, сазнања, информације... Обликује нас и физички кроз услове живота, трендове, згоде и незгоде... Али исто тако, кроз учесталу размену духовне енергије, утиче на наше духовно биће, и посебно на наш однос према сопственој целини. Дакле, окружење, норме, појаве, блиски људи, јавност... све то утиче на начин на који ћемо доживети и дешифровати себе (заправо, сложити коцкице сопственог бића). Губитак самопоуздања, нарцисоидност, депресија, себичлук итд. су последице стимуланса средине која нас енергетски усмерава. Приметићете да  након контакта са људима који одишу позитивном енергијом и добрим намерама, осећате ведрину, самопоуздање, вољу и показујете свој пун потенцијал. Уколико сте окружени "енергетским вампирима", као се често називају особе које емитују само негативну или једноставно извлаче сву вашу енергију, ефекат ће бити потпуно супротан.

Сада, када смо задрли у поље енергетског и духовног, да се вратимо на отворено питање зашто се наша осећања често сукобљавају са разумом, зашто патимо и како то да она могу да "погреше".  Ако прихватимо идеју да је наш "програма" за рационално дешифровање сопственог духовног бића претрпео извесне утицаје окружења, тада можемо доћи до закључка да осећање које смо у неком моменту дефинисали као љубав, није истински осећај љубави којој тежи наше духовно биће већ је копија наслеђене-стечене дефиниције љубави (заједнице) коју смо програмирани да прихватимо као сопствено осећање. У позадини свега стоји искуство из околине, односно модел који је послужио као узор у формирању нашег става. Дакле, програмирани смо да мислимо да тако осећамо.

Највећу улогу у стварању ове заблуде имају блиски људи из окружења али и медији и други извори. Када су у питању брачни односи, ма колико то једни другима порицали, основну улогу у формирању односа детета према будућем партнеру имају његови родитељи. Свесни тога, многи родитељи који живе у емотивно непотпуним заједницама, труде се да својој деци прикрију право стање ствари и да одглуме савршен брак али то заиста никада не успева. Напротив, на такав начин се управо формира личност која има сукоб рационалног и емотивног јер, посматрајући теорију коју му породица пласира, формира свој рационални став, међутим, упијајући енергију којом одише заједница, у себе уноси једну сасвим дугачије емотивну дефиницију која ће касније стварати пометње у одабиру партнера и збуњеност над сопственим осећањима. И тако се историја понавља. Дете одраста и трага за партнером којег покушава уклопити у два различита модела. Не успева, покушава изнова, не успева и тако даље до одустајања или мирења. У варијанти када ова особа одлучи да формира везу па партнером којег бира на основу својих емоција, дешава се то да у својој вези може препознати све елементе везе какву су имали његови узори. У зависности од искуства, може бити жртва, насилник, да се дистанцира, да превише даје и трпи или да ни мало не поштује заједницу, а да поред јасне емотивне празнине, све то прихвата као нормално, исправно и једино могуће. За ту особу, љубав - веза је баш то и ништа друго. Свако ко говори другачије, лаже или верује у бајке. Не покушава да ишта промени нити се бави разлогом свог незадовољства јер верује стеченом искуству. Никада не упозна себе. Никада не упозна љубав. Јер то што дефинише као љубав, то је само копија односа којем је неко некада налепио погрешну налепницу. 

Тужно. Али невољи ту није крај јер та особа се мири и више не анализира своја осећања већ гради емотивно непотпуну заједницу у којој расту нека нова деца упијајући исту ону енергију незадовољства и уносећи у своје биће исти онај програм за погрешно препознавање емоција који гради једно тужно, незадовољно, летаргично друштво где нико више не зна где то живи љубав.

ПОЛИТИЧКА БУВЉА ПИЈАЦА

А сад нешто о новцу и беспарици, моћи и немоћи, похлепи и глади, смислу и бесмислу, или једном речју ИЗБОРИМА.

Сваки објективни посматрач би могао да закључи да је домаћа привреда сасвим замрла. Једина привредна грана која функционише и чак бележи убрзан раст је ПОЛИТИКА. Тачно тако, политика јесте привредна грана, и то врло профитабилна али не за државу (држава као скуп грађана) већ за појединце који њоме управљају. Улазна јединица у својству сировине је народ а готов производ су г..., хајде, назовимо то друштвеним отпадом док је нуспродукт сиротиња која се најчешће рециклира, утискује у машине за репрограмирање или у случају крајње политичке неупотребљивости, просто закопава. Како нам је свима ова привредна грана већ добро позната, скратићу причу. 

Ова једна привредна грана успела је да се инфилтрира у све друге и прогута их. То је за последицу имало раслојавање друштва на оде који су "привредно" (политички) активни и оне који су "прогутани". 

Некоме мајка а некоме маћеха, како би народ рекао.

Коначно закључујемо да:

- политика производи мртву привреду.

- мртва привреда производи глад. 

- глад производи мртве људе!

Онда долазимо до избора - сајма ПОЛИТИКЕ на којем се нуди фина палета политичких производа, у шарен папир фино упакованих шарених лажа, пропраћених изузетно вештим маркетингом. У тој богатој понуди, ми, потенцијални мртви људи треба да заокружимо име милосрднијег џелата?! 

Знам, звучи сабласно али то вам је, драги моји, реалност.

Треба ли изводити закључак или је већ све јасно?

ЗАМИСЛИ ЖИВОТ У РИТМУ НАРОДА!

Преживели смо једнопартијски систем, преживели вишепартијски систем, преживели смо и њихову последицу - аутократију (једва).

Хајде да више не преживљавамо.

Хајде да покушамо мало и да живимо!

Хајде да очистимо све ћошкове наших живота и наше државе од корења и репова разних странака, партија, покрета, чланова, књижица, боја.

Хајде да коначно изградимо ДРУШТВО ЉУДИ А НЕ ЧЛАНОВА, такво друштво у којем је могуће имати право а не бити ничији, у којем се могуће запослити без чланске књижице, у којем нема изузетих, повлашћених, дискриминисаних, привилегованих, неподобних и подобних. Можемо ли то?

Можемо ли замислити на челу државе писмене, искусне и способне људе који одговорно брину о додељеном сектору, раде свој посао стручно за пристојну надокнаду која је усаглашена са висином зарада других запослених који обављају послове једнаке тежине, стручности и одговорности?

Можемо ли замислити политикантски лоби који добија статус непрофитних организација,

удружења грађана, невладиних организација и њихове чланове који ће убудуће волнтирати славећи своје идеале јер се никакве њихове активности неће финансирати из буџета, тј. џепова грађана?

Можемо ли уопште замислити улазак у било коју институцију, месну заједницу, одлазак пред шалтер без сусрета са "мој до мојега" ликовима,  сударања са "напредне младе снаге" врло битним кикирезима, функционаследницима локалних династија Прелетачевића, а онда и Народну скупштину без разних моћних Алека, мултифанкшн Дачића, Маја трансформерса, Воја доследнонеопредељених и осталих неополитичких мутаната?

Можемо ли замислити све те лопине, преваранте, мафијозе и фолиранте на оптуженичкој клупи, у затворској ћелији и на друштвено корисном раду у великодушно скројеним униформама у њиховим омиљеним бојама?

Можемо ли замислити друштво у којем државници не називају народ није ОЛОШ, БРЕ, у којем службени језик није улични жаргон и где полуписмени не машу докторатима и шупљим гавама док се писмени и способни извозе на запад, "БРЕ"?

Можемо ли замислити забрану рада медијима који не испуњавају минимум критеријума културе и који извештавају лажно, пристрасно, једнострано, неписмено и без икаквог поштовања новинарских принципа?

Можемо ли замислити социјални програм који омогућава осиромашеним грађанима опстанак, опоравак, стручно усавршавање и запошљавање коришћењем буџетских средстава којима су се до сада хранили државни глодари и политиканти?

Можемо ли преживети без њихових "идеологија"?

МОЖЕМО ЛИ ПРЕЖИВЕТИ БЕЗ ПОЛИТИЧАРА?

Замислите само једно такво друштво.

Замислите на трен а онда хајде да само не замишљао!

ПЛАЋЕНИ ЗА СОПСТВЕНО ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ДИКТАТУРЕ И ОКУПАЦИЈЕ?!

(Узгред, види слику, хммм...)

Хајдемо мало о Џорџу Сорошу (који, узгред, вероватно и мене плаћа само нешто касни са исплатом).  

Зна ли неко за случај да је он икада био креатор друштвеног уређења неке државе?

Мени тај податак није познат.

Здрав разум би могао предпоставити да финансијски моћници налазе свој интерес у процесу преливања капитала, кружењу новца а не замрзавању новчаних токова и апсолутном краху финансијског тржишта. Ако то схватимо, онда је јасно да је унутрашње уређење било које државе за њих сасвим небитна ствар (јер је вероватноћа да ће се на челу државе наћи група људи који су на новац имуни па њиховом управљању недоступни се мери у микропромилима). Оно што њих занима је новац, његово кретање. 

Значи ли то да се неће уплитати у политичка збивања унутар социјално и економски нестабилних држава?

Нарано да не значи јер је њихова економска нестабилност прави моменат да се кроз велика таласања убира кајмак.

Међутим, социјална нестабилност није ни најмање део њихове бриге. Једино што им је важно је да се новац окреће. 

Сада долазимо до закључка да ови финансијски моћници не налазе свој интерес у апсолутно замрлом друштву.

Ту налазимо одговор на питање зашто би неко из света финансија имао интереса да учествује у процесу трансформације друштвеног уређења било којег друштва. Свој интерес не налазе у испијању капи из све сувљих извора већ покретању нових токова. Да би се тако нешто десило, њихова инвестиција се састоји у томе да финансијским импулсом изједначе снаге две сукобљене стране и на тај начин оживе сва кретања унутар замрлог друштва. На који начин ће се оно даље организовати, то њих не занима јер ће њихов метод убирања кајмака у сваком случају остати неугрожен. Важно је само да се окреће.

Дакле, када говоримо о протестном изражавању незадовољства грађана Републике Србије актуелном диктаторском влашћу и њеном деструктивном социјалном политиком, да ли се заиста треба бавити тиме постоји ли некакав финансијски импулс који убрзава процесе? 

Колико видим, до овог тренутка се ефекат некаквог финансијског импулса протестантима ни најмање не запажа: није омогућено окупљање организованим бесплатним превозом, нису добили масовно штампане транспаренте и 24/7 медијску пратњу неке "купљене" медијске куће или слично. Изгледа да су потенцијални финансијери затајили.

А јесмо ли се запитали имају ли грађани Републике Србије (власти познати као лењивци, олош и хулигани), бар један мотив да се сами окупе, организују и покажу свој бунт против терора апсолутистчке пљачкашке власти?

Зар ово звучи толико чудно?

Зар је баш све у новцу?

Зар треба Сорош да нам каже да нам није добро?

Мени се чини да не.

Колико су нам ови крви испили, ни десет Сороша нема те новце да нам изгбљено надокнади.

Велика инвестиција или кулминација незадовољства, просудите сами!

МЛАДОСТ БЕЗ БОЈЕ

Гледам како сте слатко загризли мамац да ће вас ЖУТИ прогутати!

И наједном нисте више толико гладни.

Али сенилни свакако јесте.

Заборавили сте време када сте и сами били млади па сте и ви цепали старе ципеле по улицама (осим оних који су још тада били мишеви).

Заборавили сте ко вас је тада на ту улицу избацио.

Подсетићу вас.

Били су то ЦРВЕНИ и ПЛАВИ. 

(звучи познато???)

Да, они су ти који су вас јахали и крали, они којих сте се покушали ослободити. 

Покушали али не и успели.

Јесте, узјахали су и жути али и сјахали а да их нисте морали моткама терати.

И ко се опет дочепао седла?

Гле чуда, опет ЦРВЕНИ и ПЛАВИ!

А ви сте на испиту пали.

Е сад ћутите и блејите (а многи и пролајали), скрушено прихватајући етикету ОЛОША док вам децу проглашавају ХУЛИГАНИМА.

Добро вам лежи та улога жртве и немате намере да ишта мењате.

Аха, ви једном покушали па за*рали... и сад нема смисла да опет цепате ципеле. 

А децу ћете за уши вући? 

Њих ћете казнити јер им није довољна казна то што су се родили на овом месту у ово време робовласништва па се усуђују да поверују да имају права бити слободни људи. Пардон, слободни "хулигани". Не угледају се на вас. Не чекају чуда него су умислили да би их сами могли створити.

Али, чујте! Чак и да су сви до једног, у правом смислу речи, хулигани, они имају права да то и буду јер у каквом су болесном друштву створени и шта сте им од опорезованих пелена до разрованих улица сервирали, право је чудо да нису потпуно подивљали!!!

Право је чудо!

Видите, они знају шта хоће а шта неће. Знате ли то и ви?

Они желе да заврше оно што сте ви оставили незавршеним али вас то више изгледа и не занима. Окренућете им леђа и пустити да их етикетирају и протерују док и последњи међу њима не постне "држављанин Дијаспоре" (јер нису ни хулигани ни мишеви већ људи) или ћете им пружити оно што родитељи својој деци треба да пруже: подршку, заштиту, узор, па и жртву?

Ви како хоћете.

Ја нећу!

За мене сва наша деца никада неће бити хулигани и уличари већ најсјајније светло у овој тмини које обасјава пут. То светло није ни црвено, ни плаво, ни жуто већ искра младости и слободног ума.

Моја је младост згасла под сеном црвених, плавих и жутих. 

Њихову младост не дам!

Ако међу вама има још оних који виде ту искру, који нису ослепели од страха и занемели од лавежа диктатора, одлепите етикете и заборавите на страх. Пратите своју децу као подршка, станите уз њих као ослонац, изађите испред њих као живи зид и не дајте да се њихова светлост угаси!!!

Е.П. Бета 

(Фото: Синиша Трифуновић)