ДРЖАВО, ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ!

Државо, живимо заједно ево већ пуних 40 година и ја тебе никада нисам изневерила, издала, напустила. Од првог дана када сам угледала овај свет, тебе сам сматрала својим домом, својим уточиштем, својим местом под Сунцем.
И од првог дана када сам угледала овај свет, у име мог постојања у твоју касу отишли су први новци. Док сам била мала, ја нисам могла да зарађујем али су моји родитељи редовно плаћали у моје име све порезе, сва осигурања, све таксе и дажбине и све што је теби, државо, било потребно дати да би нас штитила и осигурала наш миран живот. Када сам и сама почела да радим, наставила сам да из дана у дан, из часа у час спуштам новчиће у твоју касицу, делећи онако братски, некад и више теби него мени.
Знаш, државо, ја ни једно парче хлеба у свом животу нисам појела а да теби део нисам дала.
Кажу, важно је увек прво дати држави а за нас шта остане. И тако је и било. Кажу да је држава важна јер нас штити и обезбеђује нам да преживимо и да ми издвајамо да би нам могла помоћи кад нам је најпотребније.
ЕВО, ДРЖАВО, ДОШАО ЈЕ ДАН КАДА МИ ЈЕ НАЈПОТРЕБНИЈЕ!
 Ја сада немам приходе и потребно ми је да ми даш оно што си обећала. Да ме заштитиш, да ми помогнеш када ми је натеже, да оправдаш своје постојање, да ми даш сигурност коју си гарантовала и коју сам годинама плаћала.

ШТА ЈЕ САД, ДРЖАВО, ПРАВИШ СЕ ЛУДА???
И сад кад једва могу да купим половину хлеба, ти ми и даље и од тога узимаш "свој" део. А не даш ништа!!! И тражиш још!!?!?!
Сад би још да се са мном свађаш, да ме тучеш, да ме затвараш?!
Чекај, бре, државо Србијо, нисам ли ти ја све време плаћала да ме баш од тога заштитиш?

КО ЋЕ САДА МЕНЕ ОД ТЕБЕ ДА ШТИТИ???
Храни куче да те уједе, каже добри народ.
Е, КОГА САМ ЈА ХРАНИЛА!

НЕ ДАМ ВИШЕ НИ БАНКУ! НЕ ДАМ ВИШЕ ДОК СЕ НЕ ОПАМЕТИШ!
НИСАМ ЈА ТЕБЕ НИКАД ИЗДАЛА.
АЛИ ТИ СИ МЕНЕ, ДРЖАВО, ИЗДАЛА!

ГОДИНЕ МУКА И МУКА

БИЛЕ СУ ТО ГОДИНЕ МУКА И МУКА
Човек сам. Само човек женског рода. Српкиња. Тиха, неприметна појава у једној некада богатој земљи, у земљи која је рађала велике ратнике, научнике, уметнике, хероје... велике људе. Мала сам али човек сам. И у Србији живим.
Моја је породица скромна. Моје су жеље скромне, дечица, дом, миран посао, цвеће у дворишту и можда некад излет са пријатељима... Ништа више.
МНОГО ЛИ ЈЕ?
Учили су ме да не дирам туђе, да говорим тихо, да дам а не узимам, да помогнем а не тражим, да праштам и не проклињем, да правда увек победи и да моје време долази... Учили су ме да будем човек а не звер.
Али звери су ме гониле.
Чинила сам све како су ме учили. Али моје време није дошло. Процурело је међу прсте и постало храна зверима.
Дуге су то године ћутања, чекања...
Неки су други, "бољи", смелији кројили моју судбину, судбину целе нације.
И болело је, коштало је, ломило је душу и тело али ко сам ја да им кажем да не чине добро, да не иду правим путем, да нас све воде пут понора?
Ко сам ја? Мали човек, сасвим небитан, сасвим просечан...
Па, они су ту, они су вође. Ваљда боље знају?
Али нису знали!
Нису ни желели!
Њихово је оружје био наш мук, наше чекање, наше надање, наше веровање да ће за нас чинити оно што су говорили.
А то нису чинили. Не за нас.
Убијали су нас нашим оружјем.
И одједном ме је пробудила тешка тишина. Ништавило.
Видех наше животе у туђим рукама, наше цвеће у туђим баштама, наш хлеб на туђој трпези, нашу децу пред празним столом, наше руке празне испружене и бол, бол, бол у очима.
И видех нашу земљу која се тек словима још зове Србија и којом ходају туђини као велики деспоти а браћу своју видех као робове и нашу децу видех као заморчиће и наше старе као просјаке.
Шта смо то ћутњом говорили?
Шта смо то чекањем дочекали??!!

И ТАД НАУЧИХ ДА ГОВОРИМ!
Научих да не чекам да звери постану људи већ и ја постадох звер али звер која звери прогони.
И научих да проклињем али никог другог до себе јер проклето ми је ћутање, бескрајно чекање на недочекано, бескајно гледање из прикрајка, бескрајно давање незаситима, бескрајно стрпљење и трпљење...
За кога?
За звери!
Од кога?
Од наше деце отето!

НИСМО МИ ОВЦЕ, МИ СМО БУДАЛЕ!

Нису нама јуче кренула кола низбрдо. Котрљамо се већ деценијама, сурвавамо и стрмоглављујемо. Можда тај пад сада само још више осећамо јер је инерција све већа а наш отпор све мањи.

Наравно, говорим о друштвеном суноврату, политичкој лавини пошасти и амбису званом Србија.

Овде, у Србији, народ је диван... Добродушан, стрпљив и луд! Да, да, сасвим луд.

У жаргону постоји оно позитивно лудио које карактерише специфична ведра атмосфера и негативно лудило које чини супротност, шири немир и страх. 

Наше, српско лудило је нешто треће.

Основна карактеристика српског лудила је мазохизам и сенилност а посебно је уочљиво у време савезних и локалних избора. Иако редовно незадовољни и огорчени на све оно што се догађа у држави, наши грађани - гласачи у време одржавања избора користе посебне методе потискивања сећања на пређашње муке и стимулисања потребе да се мучитељу изађе у сусрет приношењем нових жртви, масовно потписују продужетак сопственог утамничења дајући гласове управо онима које виде као своје џелате.

Како би се другачија ова појава могла описати осим као лудило.

Још веће је лудило то што ће ти исти гласачи већ након изласка са бирачког места врло искрено и енергично подржавати све оне који се отворено боре против мучитеља (којима је управо додељен глас) па би се свако нормалан могао запитати откуд такав парадокс!

Али ако упитате гласаче због чега су гласали за оне које не подржавају, одговориће вам питањем: За кога да гласам?

Све у свему, добро би било да ово није само хипотетичко питање јер свој избор не би променили па чак и да су се лично нашли на гласачком листићу као једна од понуђених опција. Разлог: просто се боје сваке промене а "ови" су већ ту па ваљда ће се нешто поправити.

Ма, да, хоће... сигурно...

Шта онда и коме објашњавати?!

Тешко је овом народу, којег су већ многи издали и изневерили, објаснити за кога и због чега треба гласати а још је теже објаснити за шта не треба гласати јер и поред свих редовних јадиковки, и даље је превише оних који на сваким изборима упорно и панично заокружују највеће зло. 

Е то је наш гласачки менталитет! Узалуд ми сви у глас данас вичемо да хоћемо да се нешто промени када сутра сами себи забијамо нож у леђа неспособни да се носимо са било каквом променом, макар и на боље. Таквим ритуалним понављањем сулудих радњи само додатно учвршћујемо позиције својих тлачитеља и елиминишемо сваку сумњу да би се народ икада могао побуднити, супротставити или бар негодовати због патње које му наноси таква власт.

Не знам да ли се уопште можемо надати да ће ово колективно лудило у неком моненту стагнирати па да макар на једне изборе понесемо чисту свест и однесемо мирну савест али све више верујем да се тако нешто неће догодити. Управо зато су сваки ванредни избори само бесмислено бацање новца у амбис у који и сами скачемо.

И на крају, када се зброје гласови, остаје нам само да наслућуемо који однос бирача најгоре опције су заведене овце а колики је проценат лудака који немају паметнија посла него да себи и свима нама до изнемоглости загорчавају живот својим опсесивно-компулзивним заокруживањем истих имена на гласачком листићу...