ЗАМИСЛИ ЖИВОТ У РИТМУ НАРОДА!

Преживели смо једнопартијски систем, преживели вишепартијски систем, преживели смо и њихову последицу - аутократију (једва).

Хајде да више не преживљавамо.

Хајде да покушамо мало и да живимо!

Хајде да очистимо све ћошкове наших живота и наше државе од корења и репова разних странака, партија, покрета, чланова, књижица, боја.

Хајде да коначно изградимо ДРУШТВО ЉУДИ А НЕ ЧЛАНОВА, такво друштво у којем је могуће имати право а не бити ничији, у којем се могуће запослити без чланске књижице, у којем нема изузетих, повлашћених, дискриминисаних, привилегованих, неподобних и подобних. Можемо ли то?

Можемо ли замислити на челу државе писмене, искусне и способне људе који одговорно брину о додељеном сектору, раде свој посао стручно за пристојну надокнаду која је усаглашена са висином зарада других запослених који обављају послове једнаке тежине, стручности и одговорности?

Можемо ли замислити политикантски лоби који добија статус непрофитних организација,

удружења грађана, невладиних организација и њихове чланове који ће убудуће волнтирати славећи своје идеале јер се никакве њихове активности неће финансирати из буџета, тј. џепова грађана?

Можемо ли уопште замислити улазак у било коју институцију, месну заједницу, одлазак пред шалтер без сусрета са "мој до мојега" ликовима,  сударања са "напредне младе снаге" врло битним кикирезима, функционаследницима локалних династија Прелетачевића, а онда и Народну скупштину без разних моћних Алека, мултифанкшн Дачића, Маја трансформерса, Воја доследнонеопредељених и осталих неополитичких мутаната?

Можемо ли замислити све те лопине, преваранте, мафијозе и фолиранте на оптуженичкој клупи, у затворској ћелији и на друштвено корисном раду у великодушно скројеним униформама у њиховим омиљеним бојама?

Можемо ли замислити друштво у којем државници не називају народ није ОЛОШ, БРЕ, у којем службени језик није улични жаргон и где полуписмени не машу докторатима и шупљим гавама док се писмени и способни извозе на запад, "БРЕ"?

Можемо ли замислити забрану рада медијима који не испуњавају минимум критеријума културе и који извештавају лажно, пристрасно, једнострано, неписмено и без икаквог поштовања новинарских принципа?

Можемо ли замислити социјални програм који омогућава осиромашеним грађанима опстанак, опоравак, стручно усавршавање и запошљавање коришћењем буџетских средстава којима су се до сада хранили државни глодари и политиканти?

Можемо ли преживети без њихових "идеологија"?

МОЖЕМО ЛИ ПРЕЖИВЕТИ БЕЗ ПОЛИТИЧАРА?

Замислите само једно такво друштво.

Замислите на трен а онда хајде да само не замишљао!