БИЛЕ СУ ТО ГОДИНЕ МУКА И МУКА
Човек сам. Само човек женског рода. Српкиња. Тиха, неприметна појава у једној некада богатој земљи, у земљи која је рађала велике ратнике, научнике, уметнике, хероје... велике људе. Мала сам али човек сам. И у Србији живим.
Моја је породица скромна. Моје су жеље скромне, дечица, дом, миран посао, цвеће у дворишту и можда некад излет са пријатељима... Ништа више.
МНОГО ЛИ ЈЕ?
Учили су ме да не дирам туђе, да говорим тихо, да дам а не узимам, да помогнем а не тражим, да праштам и не проклињем, да правда увек победи и да моје време долази... Учили су ме да будем човек а не звер.
Али звери су ме гониле.
Чинила сам све како су ме учили. Али моје време није дошло. Процурело је међу прсте и постало храна зверима.
Дуге су то године ћутања, чекања...
Неки су други, "бољи", смелији кројили моју судбину, судбину целе нације.
И болело је, коштало је, ломило је душу и тело али ко сам ја да им кажем да не чине добро, да не иду правим путем, да нас све воде пут понора?
Ко сам ја? Мали човек, сасвим небитан, сасвим просечан...
Па, они су ту, они су вође. Ваљда боље знају?
Али нису знали!
Нису ни желели!
Њихово је оружје био наш мук, наше чекање, наше надање, наше веровање да ће за нас чинити оно што су говорили.
А то нису чинили. Не за нас.
Убијали су нас нашим оружјем.
И одједном ме је пробудила тешка тишина. Ништавило.
Видех наше животе у туђим рукама, наше цвеће у туђим баштама, наш хлеб на туђој трпези, нашу децу пред празним столом, наше руке празне испружене и бол, бол, бол у очима.
И видех нашу земљу која се тек словима још зове Србија и којом ходају туђини као велики деспоти а браћу своју видех као робове и нашу децу видех као заморчиће и наше старе као просјаке.
Шта смо то ћутњом говорили?
Шта смо то чекањем дочекали??!!
И ТАД НАУЧИХ ДА ГОВОРИМ!
Научих да не чекам да звери постану људи већ и ја постадох звер али звер која звери прогони.
И научих да проклињем али никог другог до себе јер проклето ми је ћутање, бескрајно чекање на недочекано, бескајно гледање из прикрајка, бескрајно давање незаситима, бескрајно стрпљење и трпљење...
За кога?
За звери!
Од кога?
Од наше деце отето!
