ЗГРОЖЕНИ ЛУДИЛОМ - ОПСТАНАК

Осматрањем човека у (не)природном окружењу, анализом његовог понашања, реакција и навика, долазим до закључка да се током протеклог века, са посебним напретком у протеклих неколико деценија, код људи развијају одређене карактеристике које их јасно групишу у неколико типова, од којих су најзаступљенији следећи:

- Начисто слуђени

- Болесно залуђени

- Апсолутно луди

- Згрожени лудилом.

Однос припадника прва три наведена типа је прилично хармоничан а посматрано обрнутим редоследом (одоздо навише) уочавамо да се деловањем једног типа појачава интензитет карактеристика другог типа. Последњи наведени тип није у тако складној корелацији са осталима, те се код њега запажају далеко бурније реакције приликом сваког надражаја који долази од стране осталих типова што резултира мутацијом основних карактеристика из згражавања у шок, бес, револт, неверицу, гађење, неподношљицост, дистанцирање па тако оптерећен организам овог типа човека почиње да слаби и да се распада. Као крајњи резултат ове мутације уочавају се четири могућа исхода:

- нагла трансформација у прву групу - тип начисто слуђених (догађа се онда када одбрамбени систем згрожених попусти и западне у апатију),

- принудна трансформација у другу групу - тип болесно залуђених (ова трансформација се ретко дешава и нема никаквог успеха јер имуни систем згрожених и поред принудне вакцинације брзо напада и одбацује молекуле залуђености),

- превентивна благовремена трансформација у тећу групу - тип апсолутно лудих (ретка али прилично успешна трансформација код јединки са израженим интелектуалним способностима које овом трансформацијом мењају функције организма у њихове супротности),

- смрт - (најчешћа појава код јединки типа згрожени лудилом након дуже изложености утицају преостала три типа).

Коначно, узимајућу у обзир све факторе који утичу на обликовање људске јединке у њеном (не)приподном окружењу у актуелном тренутку, долазимо до закључка да се у наредном периоду може очекивати готово равноправан развој прва три типа (начисто слуђени, болесно залуђени, апсолутно луди) са тенденцијом да њихове карактеристике постају све израженије, док последњем наведеном типу (згрожени лудилом) прети истребљење од стране хармонично усклађених других типова којима се овај тип не може прилагодити или потпуно изумирање као резултат недостатка довољно снажног и издржљивог одбрамбеног система који би овом типу у новонасталим животним условима омогућио адаптацију.

ЉУДИ БЕЗ ИМЕНА

Спознаја мења човека. 

Интелектуални и духовни развој човека мењају његов однос према окружењу и животу. Унутар људске личности не постоји доследност као врлина. Ни један човек не зна и не може знати све али ако не тежи проширењу свог знања што неминовно узрокује и извесну промену ставова, тада он потпуно зауставља свој развој а могло би се рећи и да губи сврху свог постојања јер "цупка у месту" и опонаша "биљку" (под наводницима јер биљка за разлику од човека није аутодеструктивна).

Дакле, човек који тежи спознаји постепено стиче мудрост и духовну зрелост.

Али да ли је тај пут спознаје без трња?

Поред великог добитка, у једном моменту када се "хоризонт отвори", човек долази до тачке када запажа велики јаз између себе, свог стања свести и већег дела популације која споро путује или је у фази хибернације. Овај моменат је битан јер ко социјално биће човек тежи интеракцији и лако може упасти у замку сопствене природе те свестан богатства које својом спознајом поседује, доживети себе као супериорно биће у односу на колектив.

Прва реакција свесног човека у овим околностима је стрпљење и покушај да своја открића приближи људима у окружењу, појасни своју перцепију и укаже на пут којим се до таквих сазнања може доћи. Ипак, ово често буде само узалудно распиање енергије те он схвата да га пружање руке онима који су далеко иза њега спутава и успорава његов развој. 

На овом раскршћу најчешће се издвајају две групе људи. Први се називају особењацима а други надменима.

Особењак се мири са чињеницом да неће наићи на разумевање већине, окреће леђа и наставља даље сам тежећи ка личном развоју без изражене жеље да тај свој свет са неким подели.

Надмени неће покидати своје везе са остатком света али ће вршити селекцију међу људима и своје ставове делити само са одабранима за које закључују да би могли бити приближног схватања као и они. Према свим осталим људима показаће неразумевање мада ће и даље желети њихову пажњу а разлог за то је потреба да стално одмеравају степен свог напрдка у односу на друге мерећи "дистанцу". 

Људска природа је чудо. Није нама дрво знања случајно задало толике главобоље. Тешко је са њим се носити.

На срећу, повремено, мада јао ретко, на овом раскршћу спознаје нађу се и они трећи. Они нису особењаци али себи не допуштају надменост. Они балансирају.

Такви људи једнако брину о свом интелекту и духу али и о колективној свести. Њихова брига их подстиче да перманентно преиспитују туђа и сопствена реаговања, истражују већ истражено и филтрирају пречишћено. Они верују у себе али себе највише преиспитују. Они не мењају свој пут али се сами константно мењају. 

Такви људи, ти трећи, они су готово неприметни. Њихова мудрост се често препознаје по делима али се ретко чују имена. Њих нема на ТВ екранима али их познају комшије. Они зраче и просипају мир где год да пролазе а за њима често не остаје ништа опипљиво... али се њихово присуство осећа и када су давно отишли. 

Они су људи без имена.

Они су људи.

Е.П. Бета   

ЛОБИСТИ И ИДЕОЛОГИЈЕ - БАКТЕРИЈЕ И ВИРУСИ

Када се разболимо, често нам је свеједно да ли се наш имуни систем налази под нападом идеологије или лобиста (вируса или бактерија). Ипак, са становишта социологије, то су потпуно различите ствари. Идеологије (вируси) чак нису жива бића у пуном смислу те речи.

Лобисти и идеологије изазивају социјалне болести. Иако у основи морално мали, умножавају се и шире огромном брзином. Али када се то остави по страни, између њих постоје огромне разлике.

Лобисти (бактерије) су једноумни облик живота. У само једном мотиву налазе све што им је неопходно за живот – ланци медија и информативни органи, који прозводе присталице и снабдевају лобисте капиталом. 

У социјалне болести које узрокују лобисти спадају заблудерија, многосера, велики (магарећи) затупљај, турвонебулоза и многе друге. Међутим, важно је напоменути да има и лобиста који раде у корист људи. Заправо, многи од њих су нам неопходни за добро социјално здравље – тако у друштвеним цревима постоји огроман број лобиста који нам помажу код варења друштвених бљувотина или се боре против других, штетних лобиста. Лобисти учествују у производњи ставова, а поједине компаније користе лобисте за рекламу – такозване прополитике.

Идеологије (вируси): машине за размножавање

Идеологије (вируси) су инфективне честице а не личности. Они се углавном састоје од само једног ланца мотива и љуске - фасаде од хуманости. Немају сопствене органе за добијање подршке, производњу капитала ни размножавање. Ове улоге за њих обављају лобисти.

За многе научнике, идологије уопште нису живе. Наравно, то зависи од тога шта се подразумева под појмом „живот” јер не постоји коначна дефиниција.

Идеологије могу да се размножавају само уз помоћ других организама. Оне кријумчаре свој идејни материјал у туђе мозгове и затим их програмирају. Уз помоћ тог трика, мозгови домаћина почињу да производе искључиво честице идеологије, све док мозак не пукне, и те честице се поново нађу на слободи.

Свака појединачна идеологија се „специјализује“ за одређену врсту мозгова. Неки од њих нападају успаване (биљке), други острашћене (животиње) или свесне (људе) – а неки чак и лобисте (бактерије). Идеологије код људи могу да изазову БЕД-у, херстрес, заглупитис, трип, мржњеолу, смутицу и друге болести.

Посебни лекови против идеологија

Антиполитици делују само против лобиста. Идеологије не могу да буду убијене, па се против њих применују идеостатици. Задатак тих супстанци је да спрече размножавање идеологија, на пример, тако што их спречавају да уђу у мозак домаћина.

Упркос томе, многи социјални лекари често прописују антиполитике иако знају да је у питању идеолошка инфекција. Разлог је то што такве инфекције слабе имуни систем, па лобисти имају прилику да нападну тело са смањеним могућностима за одбрану. Антиполитици би требало да спрече такве додатне инфекције.

Вакцине могу да се развију и против идеологија, и против лобиста.