Овај свет је створен савршен, испуњен свиме што је потребно да се у њега угнезди и срећно заживи биће којег Бог назва човек.
Он створи лепоту, богатство, љубав и милост да буде храна ономе који се рађа кроз време и простор који је његова љуска, граница и штит од спознаје неког већег света у који ће изаћи онда када достигне зрелост и спремност да тамо заживи.
Не, Бог не греши, не ствара несавршено, кварљиво, лоше.
Ко се уопште усуђује рећи да је Он, све у свему, више од највише, најбоље од најбољег могао и желео створити нешто ништавно и јадно а онда још рећи да је то нешто створио "по своме лику"?!?!
По своме лику?!
А рањивог, слабог на грех, склоног мржњи, бојажљивог, несигурног слабог па и злог!
Ко се усуди да тако нешто помишља, сву ову грозоту не приписује само себи већ и Њему, ономе који је савршенство, љубав и доброта.
Има ли то икаквог смисла?
Хм, има смисла само онима који сву одговорност за сопствено незнање и несналажење у процесу сазревања сопственог бића пребацују на Творца тиме тражећи изговор својој духовној атрофији. Зато стварају митове, догме наводно неоспорне чињенице коју доказују вековним искуством, праксом коју сами свесно стварају. Безброј пута поновљена радња постаје правило, закон који је одржив само док се понављају идентичне радње које доносе познате резултате. Зато сва историја овог света подсећа на циклус, зачарани круг из којег нико не излази. Скоро нико...
А шта је истина?
Њу спознајемо тек када уклонимо завесу заблуда коју смо сами себи намакли на духовне очи. Да би је сазнали, потребно је да заборавимо све што знамо... или мислимо да знамо.
Једна од највећих заблуда је веровање да је човек створен са грешком.
Бог не греши!
Не постоји грешна природа човека. Није Творац - моћ свој лик утиснуо у сопствену супротност - слабост. А сада оно што ће вас највише шокирати - не постоји ни човек!
Да, човек није створен. Човек је тек у процесу стварања. Управо зато се стиче утисак да је слаб и рањив. Оно што ми данас сматрамо човеком тек је заметак једног сјајног, величанственог бића које ће се једног дана развити и изаћи из љуске у којој обитава док се гради.
Свет у којем живимо је јаје испуњено садржајем који је савшено одмерен и довољан да сваки заметак људског бића (што ми данас јесмо) развије све своје функције и особине које су му потребне за рађање и почетак живота тек онда када разбије љуску у коју је затворен. Али ту љуску неће разбити док не испија сав садржај из ње. Тај садржај је спознаја, искуство и разумевање сопствене унурашњости која је ништа друго до слика спољашњости у коју полази.
Звучи једноставно.
Али зашто је нама то ипак тако сложено и горко?
Просто, ми тако бирамо. Наше полазиште је погрешно.
На свом путу духовног развоја, прво чему нас науче је заблуда да је човек роба с грешком. Грешна природа, исконски грех, казна, искушење... Ово нам није дато, то постаје истина тек тада када сами одаберемо да је истина. Али, гле парадокса! Ми и даље верујемо да је неко безгрешан погрешио. Откуд то? Поставимо ли ми икада себи та једноставна, логична питања или само гутамо празне речи које се по навици преносе с колена на колено и не усуђујемо се да помислимо другачије јер би нас тада прогласили неверником? Ха, невеником! Бринемо шта ће други о нама мислити, хоће ли нас прихватити, разумети, волети...Али нас не брине ни најмање што на тај начин ми сами свог Творца не прихватамо, не разумемо... па и не волимо. Јер каква је то љубав према Творцу која се подређује страху од губитка наклоности Његове творевине? Не видимо, не прихватамо, не разумемо откуда све то. Ударамо главом о зид поред отворених врата.
Ми не познајемо Творца јер га се бојимо а тај страх смо сами себи наметнули. Једнако као страх од спознаје себе самих. А себе не познајемо јер нас уплаши свака емоција и мисао која се разликује од познатог, општеприхваћеног, "нормалног". Убеђени смо да нас различитост сврстава међу шкарт, да ћемо бити одбачени и разапети. Не усуђујемо се ни да помислимо да је то што видимо као разлику заправо потиснута истоветност са целином и да нас баш оно што се сматра нормалним раздваја и изолује од окружења и од самог Створитеља. Ми у својој свести градимо љуску унутар љуске. Расипамо се. Трошимо време и простор узалуд. Трулимо унутар замке коју смо себи исковали. А изговор нам је... Божја воља. Не, то није Божја воља. То је наша воља. Ми бирамо да себе не волимо (себе као појединца и себе као људску врсту), ми бирамо да процес учења и сазревања називамо патњом и искушењем, ми бирамо да се свега бојимо, ми бирамо да своја чула затворимо и егзистирамо као заробљена, спутана и ограничена бића јер смо сами себи поставили границе и норме које нас не воде ни ка срећи нити сазревању. Прихватамо те границе јер је неко (временом свако) рекао да тако треба, то је нормало.
А је ли нормало да Савршен створи несавршено, да Љубав створи мржњу, да Живот створи смрт? Је ли нормално да Лепота по свом лику наслика грозоту? Имате ли одговора - нормалног?
Мени то није нормално.
Људске заблуде су толико велике да допуштају да се Божји лик деформише и деградира а са изговором величања Божјег дела и самог Бога.
Парадокс, људи, парадокс!
На овом свету, у овом јајету ми имамо сву слободу да се развијамо и стварамо. Ми смо плод тог Величанства које нас из своје љубави ствара. У сваком сегменуту нашег света је Он. У нама је Он. Ми смо од Њега. Ми одлучујемо. Што мислимо, то ће бити. Ако мислимо да сми грешни, јесмо. Ако схватимо да смо слободни, јесмо. Нама није потребно оно што немамо. Ми само не видимо оно што имамо. Ослањамо се на површна чула, верујемо самоствореним догмама и оцртавамо сопствене границе. Он, Бог то не тражи од нас. Он, Бог то нама допушта. Али је његова љубав према нама већа од било које љубави коју ми можемо схватити својим одабраним површним чулима. Због тог одабира осећамо страх и усамљеност. У паници смо јер не чујемо и не видимо. Ограничени смо на самостворено "нормлно". Не прихватамо одговорност јер спознаја да смо МИ сами створили свет у којем егзистирамо нас плаши. Тај страх је само непознавање сопствене природе а непознавање сопствене природе је исто што и непознаваље Божанске природе. Није Он за нас створио мржњу, глад, рат, похлепу, грех. Ми смо то одабрали. И још то бирамо. У себи градимо неприродна негативна осећања која емитујемо и примамо да бисмо поткрепили сопствену заблуду о злу који влада овим светом. Никакво зло не влада док ми не одаберемо да га створимо и предамо му власт. Ми бирамо!
И коначно, није Бог за нас створио смрт. Вечност је Његова природа. Смрт смо створили ми сами јер не познајемо живот. Он нам говори. Свеприсутан је. Ми не чујемо. Не гледамо. Верујемо у заблуде. Верујемо у оно што мислимо да је разум а тај "разум" је заснован на надражајима селектованих чула. Шта је са другим чулима? Шта је са тим величанством које је уграђено у нас и трули неискоришћено? Ништа. Не усуђујемо се да их прихватимо. Затварамо очи, прекривамо уши и бежимо престрављено од сваког наговештаја истине. Бежимо јер нам је неко (свако) рекао да то није нормално. Бежимо јер нам је неко (свако) рекао да смо нико. Бежимо јер се бојимо сазревања и рађања. Посматрамо своју љуску с унутрашње стране и стрепимо од њеног пуцања.
Зато своје сазревање називамо животом.
Зато свој живот зовемо смрт.
