СЛОМ СИСТЕМА - ДЕЛОВАЊЕ НЕДЕЛОВАЊЕМ

Сваки систем функционише као наизменична струја. Док постоји било какав проток, он функционише без обзира на отпор и губитке. Промена смерова га неће зауставити док постоји било какво унутарње кретање.
Економски систем се заснива на постојању понуде и потрежње. Изостанак једног чиниоца неминовно убија систем.
Друштвени систем се може посматрати као затворено струјно коло унутар којег електрони (чланови друштва) круже по утврђеној путањи и својим кретањем обезбеђују функционалност система. Темпо и (не)правилност кретања, повремена варничења и варијације у напону неће битно утицати на опстанак друштвеног система. Он се може зауставити на два начина, напуштањем струјног кола или потпуним престанком кретања свих електрона, односно, када говоримо о члановима друштва: напуштањем друштва које функционише унутар система или, уколико та опција није могућа и прихватљива, обуставом интеракције са друштвом.

Дакле, једноставно је - друштвено, односно политичко уређење и било који други систем неће престати да постоји док на било који начин ДЕЛУЈЕТЕ УНУТАР њега.

Он већ предвиђа могућност промена смера унутар утврђених граница и то га неће зауставити. Ако је његова функционалност непожељна, може се зауставити само прекидом токова, неделовањем чланова способних за кретање (било какво деловање предвиђено системом). Заустављањем већег броја чланова изазваће пуцање система док заустављање свих чланова значи његово потпуно "замрзавање". У смислу друштва, ово би се могло приказати као генерални штрајк, масовну грађанску непослушност, привемено обустављање свих (пожељних и непожељних) друштвених активности и потпуно игнорисање свих изазваних реакција до тренутка урушавања система.

Дакле, ДЕЛОВАЊЕ НЕДЕЛОВАЊЕМ.

Али... шта ја уопште знам о наизменичној струји...

ЈАТО СЛОМЉЕНИХ КРИЛА

Свака птица има пар крила која једно другом сличе као одраз у огледалу. Када се преклопе, њихове се ивице готово сасвим подударају и тада створе једну величанствену целину која штити и греје тело птице. Али ако та крила ставите на равну површину и превучете једно преко другог како бисте их поткресали и задржали само део који се сасвим поклапа, тада та птица више никада неће полетети. Функционалност крила је управо у њиховим разликама.

Идеја о равноправности међу половима је идентична идеји подрезивања крила. Мушкарац и жена, наизглед слична бића, заправо су две стране целине, симетричне, "визуелно" сличне али заправо значајно различите јер су њихова усмерења другачија и само таква смислена. Онај ко је дошао на идеју да друштво мушкараца и жена преиначи у "једнородно - бесполно" друштво називајући то равноправношћу, није знао (или је јако добро знао!) да тиме убија сваку функционалност друштвеног механизма. 

Ни једна се јединка не може надоградити оним што није њен саставни део. Дакле, особине које разликују два пола нису преносиве, не калеме се и не примају на другу страну. Да би се постигла истоветност два "симетрична" бића, једино се могу одстранити особине које их разликују. У том процесу стварају се жене које нису жене и мушкарци који нису мушкарци. 

Дословце, настају људи који нису људи.

Сада осакаћене јединке без суштинског идентитета стварају равноправно - бесполно друштво у којем оскрнављени остаци више не лепршају. То друштво не може да лети. То друштво више није друштво већ скупина осамљених, неостварених, осакаћених, анксиозних, нефункционалних, непотпуних поједниаца који више нису у стању да остваре своју основну функцију, нити су у стању да се трансформишу у своју супротност па остају трајно незадовољни и исфрустрирани са уверењем да је душевна патња неминовност њиховог постојања а не продукт раздвајања од сопствене суштине.

Мушкарац и жена у друштву које тежи "равноправности" су самоубице и убице целокупног друштва. Чак и ретки појединци који се смело одупиру овом агресивном одстрањивању полног идентитета, често остају неостварени јер своју сврху могу достићи само у пару али у маси безродних тешко проналазе другу фунционалну половину.

Бесполно друштво је јалово друштво осуђено на одумирање као што је и птица поломљених крила осуђена на смрт.

ПРОФЕСИЈА

- Добар дан. Ја сам доктор економских наука а ово је мој пријатељ, грађевински инжењер. Можете ли нам рећи која је Ваша професија?

- Моја професија је ретко тражена и данас већ у изумирању. Неки је сматрају занатом јер не постоји ни једна школа у којој се она учи. Мало је мајстора тог заната а ученици кажу да није лак па често на почетку одустају. Кажу да се не исплати улагати труд јер и тако није нигде тражена.

- Дакле, Ви сте неки грнчар, сарач, можда поткивач?

- Не, ни једно од тога мада бих могао бити један од њих.

- Онда?

- По професији сам ЧОВЕК.

- Ах... разумем... На жалост, у нашој корпорацији не постоји позиција која би одговарала Вашем профилу.

- Ништа зато. Плата за коју ја радим није изражена вашој валути.

НАРОДЕ, ПЕДЕРУ!

Добро јутро, глувонема апатична масо!

Шта има ново?

Јесте ли се лепо наспавали?

Има ли кише, ветра, немира... или вам све равно одавде до к.....?

Ништа ново, кажете...

Па, добро, схватам. Кад вам је фино, да не кваримо.

Ваљда стигла будућност у коју верујете, бар 50% од 50% а ове друге боље да не помињемо да их не будимо из вишевековног сна. Они ваљда чекају да их "принц" лично пољупцем пробуди. Биће и то, полако, без журбе. Сад је мало заузет одабиром и обуком својих новопридошлих поданика. Слободно ви дремните још мало. Кад буде време за буђење, чућете сигурно. Биће врло бучно...

А данас је баш тихо... Мртва тишина. Мртво све. Бог да прости...

Упокојила се "опозиција". Упокојио се народ. Одавно.

Учинило ми се да негде зачух ових дана - година да има и незадовољних. Неки као да су се надали да ће се нешто променити.

Ма, мора да ми се само учинило.

Да је било таквих и да их је баш онолико колико су гласине преносиле, негде би се они данас видели и чули. Али таквих нема. Мир и спокој. Бог да прости...

Јер, да је било таквих и да их је заиста било у том броју, не би они за ноћ у земљу пропали.

Да је незадовољних и оштећених, они не би ћутали. Да је какве опозиције која има снагу и зна шта хоће и која се не продаје онима против којих се наводно бори, таква би опозиција показала своју снагу и вољу да се успротиви наметању тираније и безграничној манипулацији мале, мале, мале групе п... политичара.

Јок, такве опозиције нема.

Има некакве... али оне која збраја мрвице ради учешћа у дељењу мрвица у наредном мандату. Скромно, нема шта. За поштовање.

А избори... они нису фарса. Показали су праву слику воље већине. Зар нису?

Немојте рећи да је све превара. Која би масовна превара могла да буде изведна да не постоји маса учесника и саучесника. Чекајте, зар је уопште могуће толико искривити слику и приказати нереалне резултате а да на очигледну превару нико не зажмури? Мислите да је могуће да се без хиљаде и хиљаде учесника који подмећу гласове, продају гласове, лажирају спискове, броје гласове, посматрају и осматрају, сабирају и одузимају, могу добити такви резултати? Не, то не може шачица људи. Али може добро организована маса. Па нека то и није већина, умножи се лако. Сасвим је довољно имати добру бројну екипу на терену, добро васпитане овце од гласача који ће загристи мали, мали, мали мамац, добро васпитану "опозицију" која ће зажмурити где треба и тек мало промрмљати о ситним неслагањима, таман толико да не буде да је све савршено.

А да је незадовољног народа, не би се тако силно радовали шаргарепи и по којем црвендаћу за срећне добитнике у време избора. То што ће исти сутра бити враћен дародавцу уз камату већ кроз прве рачуне, нема везе. Само нек се окреће.

Који незадовољан народ?

Ја такве нигде не видим!

Ја такве нигде не чујем!

Чујете ли их можда ви?

Ма, неееее.... Свима је лепо. Ћуте и уживају у сервираној будућности и испуњеним обећањима у којима "живећемо боље 2016"... Добро, не баш 2016-те али ту негде... за две године... и још две... и још две...

Ма, ево, са'ће! Само што није.

Е, тако.

Кад је свима лепо, да не кваримо.

Уживајте у резултатима свога рада... нерада... гласова... ћутања...

Уживајте у избору...

ЈЕР СТЕ ТО ВИ ОДАБРАЛИ!

БОГ НЕ ГРЕШИ!

Овај свет је створен савршен, испуњен свиме што је потребно да се у њега угнезди и срећно заживи биће којег Бог назва човек.

Он створи лепоту, богатство, љубав и милост да буде храна ономе који се рађа кроз време и простор који је његова љуска, граница и штит од спознаје неког већег света у који ће изаћи онда када достигне зрелост и спремност да тамо заживи.

Не, Бог не греши, не ствара несавршено, кварљиво, лоше. 

Ко се уопште усуђује рећи да је Он, све у свему, више од највише, најбоље од најбољег могао и желео створити нешто ништавно и јадно а онда још рећи да је то нешто створио "по своме лику"?!?!

По своме лику?!

А рањивог, слабог на грех, склоног мржњи, бојажљивог, несигурног слабог па и злог!

Ко се усуди да тако нешто помишља, сву ову грозоту не приписује само себи већ и Њему, ономе који је савршенство, љубав и доброта. 

Има ли то икаквог смисла?

Хм, има смисла само онима који сву одговорност за сопствено незнање и несналажење у процесу сазревања сопственог бића пребацују на Творца тиме тражећи изговор својој духовној атрофији. Зато стварају митове, догме наводно неоспорне чињенице коју доказују вековним искуством, праксом коју сами свесно стварају. Безброј пута поновљена радња постаје правило, закон који је одржив само док се понављају идентичне радње које доносе познате резултате. Зато сва историја овог света подсећа на циклус, зачарани круг из којег нико не излази. Скоро нико...

А шта је истина?

Њу спознајемо тек када уклонимо завесу заблуда коју смо сами себи намакли на духовне очи. Да би је сазнали, потребно је да заборавимо све што знамо... или мислимо да знамо. 

Једна од највећих заблуда је веровање да је човек створен са грешком. 

Бог не греши!

Не постоји грешна природа човека. Није Творац - моћ свој лик утиснуо у сопствену супротност - слабост. А сада оно што ће вас највише шокирати - не постоји ни човек!

Да, човек није створен. Човек је тек у процесу стварања. Управо зато се стиче утисак да је слаб и рањив. Оно што ми данас сматрамо човеком тек је заметак једног сјајног, величанственог бића које ће се једног дана развити и изаћи из љуске у којој обитава док се гради. 

Свет у којем живимо је јаје испуњено садржајем који је савшено одмерен и довољан да сваки заметак људског бића (што ми данас јесмо) развије све своје функције и особине које су му потребне за рађање и почетак живота тек онда када разбије љуску у коју је затворен. Али ту љуску неће разбити док не испија сав садржај из ње. Тај садржај је спознаја, искуство и разумевање сопствене унурашњости која је ништа друго до слика спољашњости у коју полази. 

Звучи једноставно.

Али зашто је нама то ипак тако сложено и горко?

Просто, ми тако бирамо. Наше полазиште је погрешно. 

На свом путу духовног развоја, прво чему нас науче је заблуда да је човек роба с грешком. Грешна природа, исконски грех, казна, искушење... Ово нам није дато, то постаје истина тек тада када сами одаберемо да је истина. Али, гле парадокса! Ми и даље верујемо да је неко безгрешан погрешио. Откуд то? Поставимо ли ми икада себи та једноставна, логична питања или само гутамо празне речи које се по навици преносе с колена на колено и не усуђујемо се да помислимо другачије јер би нас тада прогласили неверником? Ха, невеником! Бринемо шта ће други о нама мислити, хоће ли нас прихватити, разумети, волети...Али нас не брине ни најмање што на тај начин ми сами свог Творца не прихватамо, не разумемо... па и не волимо. Јер каква је то љубав према Творцу која се подређује страху од губитка наклоности Његове творевине? Не видимо, не прихватамо, не разумемо откуда све то. Ударамо главом о зид поред отворених врата. 

Ми не познајемо Творца јер га се бојимо а тај страх смо сами себи наметнули. Једнако као страх од спознаје себе самих. А себе не познајемо јер нас уплаши свака емоција и мисао која се разликује од познатог, општеприхваћеног, "нормалног". Убеђени смо да нас различитост сврстава међу шкарт, да ћемо бити одбачени и разапети. Не усуђујемо се ни да помислимо да је то што видимо као разлику заправо потиснута истоветност са целином и да нас баш оно што се сматра нормалним раздваја и изолује од окружења и од самог Створитеља. Ми у својој свести градимо љуску унутар љуске. Расипамо се. Трошимо време и простор узалуд. Трулимо унутар замке коју смо себи исковали. А изговор нам је... Божја воља. Не, то није Божја воља. То је наша воља. Ми бирамо да себе не волимо (себе као појединца и себе као људску врсту), ми бирамо да процес учења и сазревања називамо патњом и искушењем, ми бирамо да се свега бојимо, ми бирамо да своја чула затворимо и егзистирамо као заробљена, спутана и ограничена бића јер смо сами себи поставили границе и норме које нас не воде ни ка срећи нити сазревању. Прихватамо те границе јер је неко (временом свако) рекао да тако треба, то је нормало. 

А је ли нормало да Савршен створи несавршено, да Љубав створи мржњу, да Живот створи смрт? Је ли нормално да Лепота по свом лику наслика грозоту? Имате ли одговора - нормалног?

Мени то није нормално.

Људске заблуде су толико велике да допуштају да се Божји лик деформише и деградира а са изговором величања Божјег дела и самог Бога.

Парадокс, људи, парадокс!

На овом свету, у овом јајету ми имамо сву слободу да се развијамо и стварамо. Ми смо плод тог Величанства које нас из своје љубави ствара. У сваком сегменуту нашег света је Он. У нама је Он. Ми смо од Њега. Ми одлучујемо. Што мислимо, то ће бити. Ако мислимо да сми грешни, јесмо. Ако схватимо да смо слободни, јесмо. Нама није потребно оно што немамо. Ми само не видимо оно што имамо. Ослањамо се на површна чула, верујемо самоствореним догмама и оцртавамо сопствене границе. Он, Бог то не тражи од нас. Он, Бог то нама допушта. Али је његова љубав према нама већа од било које љубави коју ми можемо схватити својим одабраним површним чулима. Због тог одабира осећамо страх и усамљеност. У паници смо јер не чујемо и не видимо. Ограничени смо на самостворено "нормлно". Не прихватамо одговорност јер спознаја да смо МИ сами створили свет у којем егзистирамо нас плаши. Тај страх је само непознавање сопствене природе а непознавање сопствене природе је исто што и непознаваље Божанске природе. Није Он за нас створио мржњу, глад, рат, похлепу, грех. Ми смо то одабрали. И још то бирамо. У себи градимо неприродна негативна осећања која емитујемо и примамо да бисмо поткрепили сопствену заблуду о злу који влада овим светом. Никакво зло не влада док ми не одаберемо да га створимо и предамо му власт. Ми бирамо!

И коначно, није Бог за нас створио смрт. Вечност је Његова природа. Смрт смо створили ми сами јер не познајемо живот. Он нам говори. Свеприсутан је. Ми не чујемо. Не гледамо. Верујемо у заблуде. Верујемо у оно што мислимо да је разум а тај "разум" је заснован на надражајима селектованих чула. Шта је са другим чулима? Шта је са тим величанством које је уграђено у нас и трули неискоришћено? Ништа. Не усуђујемо се да их прихватимо. Затварамо очи, прекривамо уши и бежимо престрављено од сваког наговештаја истине. Бежимо јер нам је неко (свако) рекао да то није нормално. Бежимо јер нам је неко (свако) рекао да смо нико. Бежимо јер се бојимо сазревања и рађања. Посматрамо своју љуску с унутрашње стране и стрепимо од њеног пуцања. 

Зато своје сазревање називамо животом. 

Зато свој живот зовемо смрт.

ЗГРОЖЕНИ ЛУДИЛОМ - ОПСТАНАК

Осматрањем човека у (не)природном окружењу, анализом његовог понашања, реакција и навика, долазим до закључка да се током протеклог века, са посебним напретком у протеклих неколико деценија, код људи развијају одређене карактеристике које их јасно групишу у неколико типова, од којих су најзаступљенији следећи:

- Начисто слуђени

- Болесно залуђени

- Апсолутно луди

- Згрожени лудилом.

Однос припадника прва три наведена типа је прилично хармоничан а посматрано обрнутим редоследом (одоздо навише) уочавамо да се деловањем једног типа појачава интензитет карактеристика другог типа. Последњи наведени тип није у тако складној корелацији са осталима, те се код њега запажају далеко бурније реакције приликом сваког надражаја који долази од стране осталих типова што резултира мутацијом основних карактеристика из згражавања у шок, бес, револт, неверицу, гађење, неподношљицост, дистанцирање па тако оптерећен организам овог типа човека почиње да слаби и да се распада. Као крајњи резултат ове мутације уочавају се четири могућа исхода:

- нагла трансформација у прву групу - тип начисто слуђених (догађа се онда када одбрамбени систем згрожених попусти и западне у апатију),

- принудна трансформација у другу групу - тип болесно залуђених (ова трансформација се ретко дешава и нема никаквог успеха јер имуни систем згрожених и поред принудне вакцинације брзо напада и одбацује молекуле залуђености),

- превентивна благовремена трансформација у тећу групу - тип апсолутно лудих (ретка али прилично успешна трансформација код јединки са израженим интелектуалним способностима које овом трансформацијом мењају функције организма у њихове супротности),

- смрт - (најчешћа појава код јединки типа згрожени лудилом након дуже изложености утицају преостала три типа).

Коначно, узимајућу у обзир све факторе који утичу на обликовање људске јединке у њеном (не)приподном окружењу у актуелном тренутку, долазимо до закључка да се у наредном периоду може очекивати готово равноправан развој прва три типа (начисто слуђени, болесно залуђени, апсолутно луди) са тенденцијом да њихове карактеристике постају све израженије, док последњем наведеном типу (згрожени лудилом) прети истребљење од стране хармонично усклађених других типова којима се овај тип не може прилагодити или потпуно изумирање као резултат недостатка довољно снажног и издржљивог одбрамбеног система који би овом типу у новонасталим животним условима омогућио адаптацију.

ЉУДИ БЕЗ ИМЕНА

Спознаја мења човека. 

Интелектуални и духовни развој човека мењају његов однос према окружењу и животу. Унутар људске личности не постоји доследност као врлина. Ни један човек не зна и не може знати све али ако не тежи проширењу свог знања што неминовно узрокује и извесну промену ставова, тада он потпуно зауставља свој развој а могло би се рећи и да губи сврху свог постојања јер "цупка у месту" и опонаша "биљку" (под наводницима јер биљка за разлику од човека није аутодеструктивна).

Дакле, човек који тежи спознаји постепено стиче мудрост и духовну зрелост.

Али да ли је тај пут спознаје без трња?

Поред великог добитка, у једном моменту када се "хоризонт отвори", човек долази до тачке када запажа велики јаз између себе, свог стања свести и већег дела популације која споро путује или је у фази хибернације. Овај моменат је битан јер ко социјално биће човек тежи интеракцији и лако може упасти у замку сопствене природе те свестан богатства које својом спознајом поседује, доживети себе као супериорно биће у односу на колектив.

Прва реакција свесног човека у овим околностима је стрпљење и покушај да своја открића приближи људима у окружењу, појасни своју перцепију и укаже на пут којим се до таквих сазнања може доћи. Ипак, ово често буде само узалудно распиање енергије те он схвата да га пружање руке онима који су далеко иза њега спутава и успорава његов развој. 

На овом раскршћу најчешће се издвајају две групе људи. Први се називају особењацима а други надменима.

Особењак се мири са чињеницом да неће наићи на разумевање већине, окреће леђа и наставља даље сам тежећи ка личном развоју без изражене жеље да тај свој свет са неким подели.

Надмени неће покидати своје везе са остатком света али ће вршити селекцију међу људима и своје ставове делити само са одабранима за које закључују да би могли бити приближног схватања као и они. Према свим осталим људима показаће неразумевање мада ће и даље желети њихову пажњу а разлог за то је потреба да стално одмеравају степен свог напрдка у односу на друге мерећи "дистанцу". 

Људска природа је чудо. Није нама дрво знања случајно задало толике главобоље. Тешко је са њим се носити.

На срећу, повремено, мада јао ретко, на овом раскршћу спознаје нађу се и они трећи. Они нису особењаци али себи не допуштају надменост. Они балансирају.

Такви људи једнако брину о свом интелекту и духу али и о колективној свести. Њихова брига их подстиче да перманентно преиспитују туђа и сопствена реаговања, истражују већ истражено и филтрирају пречишћено. Они верују у себе али себе највише преиспитују. Они не мењају свој пут али се сами константно мењају. 

Такви људи, ти трећи, они су готово неприметни. Њихова мудрост се често препознаје по делима али се ретко чују имена. Њих нема на ТВ екранима али их познају комшије. Они зраче и просипају мир где год да пролазе а за њима често не остаје ништа опипљиво... али се њихово присуство осећа и када су давно отишли. 

Они су људи без имена.

Они су људи.

Е.П. Бета   

ЛОБИСТИ И ИДЕОЛОГИЈЕ - БАКТЕРИЈЕ И ВИРУСИ

Када се разболимо, често нам је свеједно да ли се наш имуни систем налази под нападом идеологије или лобиста (вируса или бактерија). Ипак, са становишта социологије, то су потпуно различите ствари. Идеологије (вируси) чак нису жива бића у пуном смислу те речи.

Лобисти и идеологије изазивају социјалне болести. Иако у основи морално мали, умножавају се и шире огромном брзином. Али када се то остави по страни, између њих постоје огромне разлике.

Лобисти (бактерије) су једноумни облик живота. У само једном мотиву налазе све што им је неопходно за живот – ланци медија и информативни органи, који прозводе присталице и снабдевају лобисте капиталом. 

У социјалне болести које узрокују лобисти спадају заблудерија, многосера, велики (магарећи) затупљај, турвонебулоза и многе друге. Међутим, важно је напоменути да има и лобиста који раде у корист људи. Заправо, многи од њих су нам неопходни за добро социјално здравље – тако у друштвеним цревима постоји огроман број лобиста који нам помажу код варења друштвених бљувотина или се боре против других, штетних лобиста. Лобисти учествују у производњи ставова, а поједине компаније користе лобисте за рекламу – такозване прополитике.

Идеологије (вируси): машине за размножавање

Идеологије (вируси) су инфективне честице а не личности. Они се углавном састоје од само једног ланца мотива и љуске - фасаде од хуманости. Немају сопствене органе за добијање подршке, производњу капитала ни размножавање. Ове улоге за њих обављају лобисти.

За многе научнике, идологије уопште нису живе. Наравно, то зависи од тога шта се подразумева под појмом „живот” јер не постоји коначна дефиниција.

Идеологије могу да се размножавају само уз помоћ других организама. Оне кријумчаре свој идејни материјал у туђе мозгове и затим их програмирају. Уз помоћ тог трика, мозгови домаћина почињу да производе искључиво честице идеологије, све док мозак не пукне, и те честице се поново нађу на слободи.

Свака појединачна идеологија се „специјализује“ за одређену врсту мозгова. Неки од њих нападају успаване (биљке), други острашћене (животиње) или свесне (људе) – а неки чак и лобисте (бактерије). Идеологије код људи могу да изазову БЕД-у, херстрес, заглупитис, трип, мржњеолу, смутицу и друге болести.

Посебни лекови против идеологија

Антиполитици делују само против лобиста. Идеологије не могу да буду убијене, па се против њих применују идеостатици. Задатак тих супстанци је да спрече размножавање идеологија, на пример, тако што их спречавају да уђу у мозак домаћина.

Упркос томе, многи социјални лекари често прописују антиполитике иако знају да је у питању идеолошка инфекција. Разлог је то што такве инфекције слабе имуни систем, па лобисти имају прилику да нападну тело са смањеним могућностима за одбрану. Антиполитици би требало да спрече такве додатне инфекције.

Вакцине могу да се развију и против идеологија, и против лобиста.

БАЈКОВИТО, НЕМА ШТА...

У давна, прадавна времена... а више у она не тако давна, брижни родитељи, у жељи да својој деци пруже добро васпитање и образовање, читали су им редовно мноштво дечије литературе а најрадије популарне дечје бајке у којима је главна тема борба између добра и зла и наравно, судбинска љубав између двоје људи која се изненада рађа, побеђује све и траје заувек.
И живели су срећно до краја живота.

Наравно, правило је да је бар један од два главна јунака прилично богат, принц или принцеза, да су обоје прелепи, најлепши на свету, да је отац једнога од њих краљ, углавном захтеван, себичан, неразуман и похлепан те се рука његове кћери мора платити у драгоценостима или некаквим подвизима, те да је мајка заљубљене лепотице (чешће маћеха) увек зла вештица коју треба покорити. Зато храбри младић гребе и рукама и ногама да отме закључано благо којим ће откупити невесту а тиме наследити цело краљевство, девојка пак користи разне чаролије (вражбине) да би се улепшала и привукла пажњу свог потенцијалног будућег мужа а њихови родитељи смишљају препреке, сплетке и замке како би им онемогућили сусрет или од свега тога добро профитирали.

Дивота! Деца заиста добро уче.

Данас имамо свет испуњен верним следбеницима дечјих бајки, зачараним "принцезама" које проводе време улепшавајући се и вребају свог "принца" на високом положају који ће им донети богате дарове, напаљених "принчева" који грабе богатство и сјај како би тиме импресионирали своје одабранице и евентуално напредовали на друштвеној лествици док су родитељи оба партнера велика сметња, мрски непријатељи а ташта је обавезно вештица. Љубав, то је, баш као у бајци, изненада спажена добра прилика која се никако не пропушта и за коју се вреди борити нагим прсима, златним накитом, титулом, лукавством, пластиком и другим манипулативним средствима. На крају сви буду срећни и задовољни... осим можда старе вештице - таште. И живе тако срећно... до краја мандата или до минусног салда у банци.

Мора се признати, баш живимо у бајци.

А сироте девојке које нису баш "најлепше на свету" и не облаче раскошне балске хаљине, момци који не јашу најдивнијег коња и нису спремни да аждаји отму ковчег с благом којим би купили "љубав" своје изабранице и родитељи који и не помишљају да тргују срећом своје деце... ма они стварно "немају" основну културу. Сигурно у детињству нису читали бајке.

Ах, да, ташта је у сваком случају зла вештица. :D

ВОЛИ МОЈЕ МАНЕ!

Свако нормално људско биће у свом животу тежи да нађе оног једног правог, "идеалног" партнера. Увек ме је мучило питање, ако већ готово сви исто желе, због чега је тако мало оних који су дугорочно задовољни својoм емотивном везом и како то да су искрено срећни и складни парови толико ретки. Често се за некога може чути и коментар "ту особу је лако волети" и "ту особу је тешко волети", у зависности ко коментарише. Добро, укуси су различити и то је јасно али сва tа "збрка" звана љубав је далеко сложенија. 

Можда сте и сами у неком моменту мислили и мислили да осећате да некога искрено волите (односи се на партнерску а не општу љубав) а потом осетили да је све то некако ишчезло и схватате да та таква љубав више не постоји. Можда вам се дeшавало да неко вас тако заволи а након извесног времена и та љубав нестане. Дакле, били сте убеђени да се ради о љубави а не само о заљубљености, страсти и потреби. Све је деловало сјајно, блиставо и заносно... док се није распршило. Тек тако... И остало је питање где је нестала љубав. 

И тако оно што је некада носило прелепо име Љубав, добија понижавајући надимак Грешка.

Зашто се то дешава?

Каква је то грешка?

Посматрајући дешавања и понашања људи, оних који су остварили неку емотивну везу и оних који имају тежњу да је остваре, приметила сам један патерн, општепримењиван ритуал завођења. Представа коју игра " љубавни кандидат" неизоставно подразумева истицање свих својих позитивних карактеристика, најлепших особина и свега најбољег што поседује а што би се свакоме у извесној мери могло допасти. Површно посматрано, овакво понашање је лгично. Али, ако имамо у виду да је циљ "кандидата" да нађе Једну особу са којом ће постићи складан однос и да у групи коју чини "свако" заиста себи не сужава избор већ само ствара још већу маглу пред очима, онда већ схватамо да је такав приступ сасвим погрешан. 

Коме се не допада добро, лепо, позитивно, љубазно... Допада се Свакоме.

Али да ли је то све што вас чини оним што јесте? Можете ли се трајно одрећи оног дела себе који нисте истакли? И да ли је оно што показујете уопште ваша карактеристика или само добро одиграна представа?

Не заборавите да представа траје неко време али једном падне завеса. А шта тада остаје?

Да, након преставе долази оно "Грешка".

Сада ћете сигурно рећи: "Па, не могу очекивати да ме ико примети ако се не не покажем у најбољем светлу. Нећу ваљда истицати своје мане???"

Ја кажем ДА!

Ако тражите праву љубав, покажите баш своје мане. 

Склоните на страну све оно светлуцаво, бљештаво, дражесно, симпатично што мами Свакога јер ћете тако привући најближе баш оне којима је највише стало до ваше позитивне стране али који ће најтеже прихватити негативну. Од вас ће очекивати савршенство а на крају ћете добити огромну етикету "Грешка".

Тек када истакнете оно што је другима тешко прихватљиво, оно што називају манама и за шта помишљате да нико не може заволети, бићете на добром путу. 

Размислите, ви живите са тим. Ви волите своје мане јер их се не одричете, зар не? Ако је тако, ако их ви можете волети, шта вам говори да нико други не може.

Добро, истина је, не може то Свако али вас и не занима свако. Вас занима Неко. Е, тај Неко је баш онај неко ко ужива у свему ономе што сте ви. Који воли вашу несавршеност и који вас баш због тих ваших особина издваја од других.

Када нађете особу која воли вашу негативност, не брините сувише хоће ли моћи да прихвати и ваше позитивне особине. Биће и то једноставно и ни мало непријатно изненађење. У обрнутом случају вероватноћа би била премалена. 

Ето, видите, све је једноставно ако се ствари поставе како треба. Или да се боље изразим, окрену наопачке. 

Зашто сте онда тако усамљени и несрећни?Облачите најлепшу гардеробу за излазак у гради, качите обрађење фотографије на друштвене мреже, просипате мудрост, говорите о себи у суперлативу присећајући се у причи свих и најмањих подвига из детињства а вешто кријући своје пороке, обуздавајући "незгодну" нарав и товарећи шлепере коректора на подочњаке. 

Пустите то, небитно је. 

Прихватите себе да бисте били прихваћени. Понудите себе а не лошу представу о себи. Када уместо маске Неко заволи Вас и испуни ваш живот, мане ће бити врлине а љубав ће бити Љубав... и то и остати. 

НЕОСТВАРЕНИ

Беше једном неки човек, прилично успешан и поштован у својој средини. Све му је ишло од руке, несрећа га заобилазила и није се могао ни на шта пожалити.

Па, готово ни на шта.

Он, који је дане проводио у изобиљу и миру, имао је једну своју муку, слатку "ноћну мору" која га је прогонила. Сваке ноћи када би заспао, у сну је видео себе како трчи кроз непрегледно поље, сво мирисно и шарено од ливадског цвећа. Прилазио је реци и негде на супротној обали видео огромно стабло, сво окићено сјајним црвеним плодовима какве још никада није окусио нити у свом животу видео. Како би све више прилазио стаблу, тако би у њему нарастала жеља за овом чудноватом воћком. Стомак се јако грчио од глади и дах му је био убрзан тако да је готово осећао бол у грудима. Хитао је ка том дрвету осећајући да су његови плодови једино што може утолити ту силну глад.

Али сваки пут када се примакао реци, сан се нагло завршавао а он се будио у зноју и увек осећао све већу празнину баш негде у грудима. Овај сан се сваке ноћи понављао, мучио га и постајао једина мисао коју је имао током целог дана а тело је од премора постало толико исцрпљено и слабо да је сваки једноставан посао обављао са све већим напором. Схватио је да мора поћи на пут и пронаћи то необично воће које му једино може вратити некадашњи мир и попунити огромну празнину која се грудима ширила.

Потрчао је! Саплитао се, падао, устајао, трчао, трчао, трчаоооо....

Пошао је... не знајући ни на коју страну али са надом да ће негде ипак пронаћи оно што тражи. Пролазио је кроз многа места, шуме, пољане, планине али нигде није препознао оно место из свог сна. Прилазио је са зебњом сваком дрвету које на путу угледа, но плодова какве је уснио нигде није било. Годинама је лутао све више губећи наду да на овом свету заиста постоји тај предео и то дрво које је и даље сваку ноћ сањао. Једнога дана када је већ канио одустати од свог даљег лутања, спуштао се низ неку падину и пред собом угледа огромну ливаду пуну шареног цвећа. Да, баш онакву каква му се у сну приказивала. И река је кроз њу протицала, модра, немирна, светлуцала је у даљини. Сав задихан коначно паде на обалу реке. Полако подиже поглед тражећи њиме на другој обали било какво стабло, жбун, изданак... било шта... Али... тамо није било ничега сличног. Била је само земља. Црна, свежа, плодна земља.

Онда погледа доле и виде да је птица испустила некакво зрно, нешто необично али сасвим сигурно неко семе. Узе га у руку радознало проматрајући. Помислио је, можда би то семе могло бити нешто јако вредно, нека посебна биљка... можда... ах... можда баш оно за чиме је он пошао.

Следио се. Помислио је: Зар је могуће да сам све ове године тражио нешто чега нема!!! Не, то није могуће!!! Сав сломљен, седео је тако и посматрао реку која пред њим протиче. У једном трену је зачуо неки звук, лепршање крилима које је постајало све гласније. Подигао је поглед и спазио једну велику птицу снежно беле боје са огромним крилима која су подсећала на памук или облаке и дугим наранџастим кљуном који је светлуцао попут злата. Ова птица се примакла, спустила нешто ниже баш изад његове главе и испустила нештно на тло а онда одлетела даље. Покушао је видети куда одлази али се њена белина стопила с облацима и више је није могао пратити. "Посејаћу га"- изговорио је гласно. "Посејаћу га на оној плодној земљи, заливаћу га водом из реке, неговаћу га и чекаћу стрпљиво. Једнога дана можда баш из тог семена никне моје дрво и роди оне плодове који ће ми душу зацелити"!

Нада је опет била жива а сјај у његовим очима се вратио. Пришао је реци и огледао се у њој. Видео је свој лик али крај себе виде дивну жену дуге косе која га држи за руку а иза њих, под крошњом великог дрвета играла су се дечица. Осетио је такву срећу и испуњеност као никада до тада.

"Да, схватам, ово је мој сан. Ја ћу га остварити. Сада заиста знам шта ми је потребно".

Био је усхићен и заборавио на сав умор и безнађе које је до тог тренутка осећао.

Али... у његовјој глави појавило се неко "али". И још једно "али". И опет "али". Почео је да поставља себи безброј питања, да замишља, да помишља, да сумња... И док је гледао реку, чинила му се толико дубоком, брзом и леденом да се питао како би је уопште могао прећи.

"Нема моста. Ох, када би неко направио мост... Или ме превезао... Или... Ако покушам да је препливам, утопићу се. А можда ово семе и није право. Можда она земља није плдна и неће ништа из ње нићи. Можда је ово само моја машта. Такве ствари се не догађају. Ма, заиста, како ћу преко те реке?"

Осећао је страх, недоумицу, сумњу...

Сломљен од силног узбуђења и лавине емоција, заспао је.

Пробудило га је голицање лептира по лицу. Није био сигуран колико је спавао. Да ли је прошао сат или дан или много више времена... Можда много више јер када је погледао своје руке, оне су биле суве, кошчате руке старца. Отворио је шаку у којој је држао оно семе и видео да се и оно сасушило, иструнуло и претворило у прах. Ветар га је са длана разносио и за трен га више није било. Она земља на другој обали реке је већ отврдла и урасла у неки гадан коров.

У једном трену на тој обали спази силуету. Била је то старица дуге седе косе која је у руци држала празну кошару. На њеном лицу није било никаквог израза. Изгледала је хладно и скамењено. 

"Она, та жена, то је баш она коју сам у реци угледао! Да, препознајем је! Она је то! Старија, другачија али заиста она. Њу сам тражио. Дошла је овде као и ја. Понела кошару да је напуни воћем. Тражила га је. Мене је тражила. Да, она је та! Али..."

Узнемирено је гледао ка жени и хтеде да је дозове али она само мирно спусти своју кошару, окрену се и оде.

Довикивао је али је није могао дозвати.

Устао је и потрчао, прелетео преко потока али жена коју је видео је већ отишла предалеко, замакла у шуму и није је могао видети.

Тек тада схвати да она река која га је толико плашила заправо и није река. То је тек један плитки, бистри поток који је могао чак и прескочити. Пришао је њеној кошари и одигао је. Зачуђено је погледао унутра. Она није била празна.

На дну кошаре видео је ЊЕНО СРЦЕ!