Готово сви медији у Србији данас говоре о људима из Сирије. Већина људи у Србији данас свакодневно говори о људима из Сирије. Разумљиво јер народ говори о ономе што прочита, чује и види око себе и то баш овим редом. Стога често заборавља на оно што лично осећа и доживљава па престаје да говори о себи. А није ли то и задатак првопоменутих (медија) и циљ њихових надређених (власти) и оних изнад њих (извора свег овоземаљског зла чије се име гласно не изговара)?!
Па опет не заборавимо никада да није све црно-бело. Заправо, често је баш супротно од онога што се на први погледа запажа.
Стога ћу ја овај пут (и само овај пут на овом блогу, с намером да избегнем теме које миришу на сензационализам) уместо о људима из Србије говорити о људима из Сирије.
Једноставно, говорићу о људима.
Актуелна терминологија јавности препуна је миграната, азиланата, чак се кроз текстове често провлачи и поређење са избеглицама (што доводи у заблуду читаоце који не уочајавју значајну разлику међу тим статусима), вероисповест се неизоставно истиче што просто мора произвести један очекивани осећај панике код просечног послератног* становника Србије (*ако изузмемо чињеницу да је медијско психолошки рат у Србији у пуном јеку) и формирати стратешки пројектовану атмосферу у народу. Просечан Србин, навикнут да подсвесно упија оно што свесно одбија, и овај пут постаје анксиозан и свим чулима посвећен истраживању начина на који би могао спречити симптоме "Сиријског синдрома" занемарујући истраживање и евентуални покушај да се уклони узрок овог друштвеног поремећаја.
Ко жели да се трајно излечи од болести, мора третирати узрок а не последицу болести. Аналогно, ако желимо да избегнемо потпуни друштвени колапс и сачувамо људе (Сиријце, Србе, било кога), не можемо ствари посматрати површно и једнострано.
Пратећи "информације" које пристижу на тему уласка великог броја сиријских држављана у Србију и ослушкујући реакције на те такозване информације у земљи, не могу се отети утиску да ту нешто заиста крупно недостаје. Све је сувише "јасно", "очигледно" и савршено се уклапа у неке очекиване друштвене токове у свету. Не би било тешко то просто прихватити тако како је сервирано да у целој причи озбиљно недостаје и приказ друге стране. Истини за вољу, поред личних страдања које подноси, већина људи у Србији нема више стрпљења, поверења нити воље да се бави анализом и разоткривањем стварних мотива и намера оних од којих осећају опасност.
Оно што ми у Србији читамо, чујемо и видимо су хиљаде и хиљаде људи који изненада долазе из Сирије, остају "заробљени" у Србији, нико их даље не жели, не знамо хоће ли икада отићи и осећамо стрепњу, страх, панику... Говорка се све и свашта. Нагађа се, прогнозира, претпоставља а неретко се појављују приче, фотографије и разни материјали који поткрепљују тумачења о различитим скривеним намерама, плановима и позадини ових догађаја.
Можемо ли ми назрети истину или бар нешто близу истине ако нисмо довољно информисани и ако нашу спознају креирају актуелни наслови из новина?
Можемо ли ми уопште извести закључак о евентуалној личној угрожености у овим околностима и схватити шта је реална опасност?
Бојим се да већина нас догађаје посматра искључиво из једног угла, прлично површно и филовано медијским шлагом. То нас доводи у ситуацију да доспевамо у блесно стање у којем тражимо лек против болова уместо лека против болести.
Но, сва та једноставност и недореченост нас наводе на сумњу и питање шта ако се иза те медијски пројектоване опасности, права опасност скрива иза своје жртве?
Шта ако су они које видимо као потенцијалну опасност само слика онога што ћемо ми једнога дана постати?
ШТА АКО СМО СВИ У ИСТИМ ЦИПЕЛАМА???
Сва та једноставност и недореченост нас наводе на сумњу да постоји добар разлог за често супротна осећања која пробуде приче о несрећном народу Сирије. И онда се запитамо шта ми уопште знамо о ономе што их је довело у наше крајеве. Почнемо да се питамо да ли фотографија наоружаног Сиријца који данас стоји непожељан пред бодљикавом жицом приказује опасног терористу жељног крви и освајања или је то неко ко је одрастао у земљи у којој готово да не постоји термин мир, независност, самосталност, живот. Kада је једна земља учестало под окупацијом, рат и ванредно стање су свакодневница не само годинама већ практично вековима, деца се не сликају на тобогану већ на згариштима и у рукама не држе лутке него пушке.
И док нам пред очима машу разликама (вера, боја коже, култура) које доласком овог народа прете да разоре оно што ми јесмо или бар мислимо да јесмо, вешто се скривају сличности попут освајачких тенденција суседа и удаљених колониста, експлоататорске намере "цивилизованих" злочинаца у белим рукавицама и врло лукавој цензури која креира став јавности и режира расположење масе.
Посматрано објективно, закључујем да
Срби о ситуацији у Сирији знају исто колико и Сиријци о стању у Србији - ништа! Готово ништа истинито. Ми, који живимо у овој земљи, добро знамо каква се искривљена слика о нама и нашем менталитету шири свуда по свету стварајући отпор других народа према нама и константно доливајући неосновану мржњу. С друге стране, ту је и она слика савршеног напретка и (не)очекиване боље будућности у којој би живот у Србији у наредним годинама могао да се представи пожељним па би сваки неупућени странац на први поглед могао да помисли да баш овде може наћи уточиште бежећи из средине у којој су можда услови за живот тек за нијансу лошији.
Када се загребе мало више испод медијске прашине, исплива нешто драстично другачије. Ту се често под сликом терористе крије жртва која брани голи живот а под сликом хуманитарца баш онај који живи од туђе несреће.
Сирифобија која се шири светом а посебно Србијом као успутном али последњом станицом до које стижу они које називају мигрантима из Сирије, може се сузбти само ако схватимо шта је оно што нас угрожава. Признаћете да већина нас до недавно, бавећи се сопственим проблемима, није имала интересовање да прати дешавања у Сирији а многи чак ни данас не знају о тој земљи и народу ништа више од онога што су објавили домаћи медији у протеклих пар месеци. Колико су то поуздани и непристрасни извори тачних информација, просуђујте сами.
И сама, попут већине, немам нека значајна сазнања о правој ситуацији у Сирији и познавањем њихове историје, друштвеног поретка и реалних узрока који за последицу имају масовну миграцију народа а поучена искуством са јавним гласилима, одбијам да слепо верујем у било коју званично пласирану верзију. Такође одбијам да верујем да понашање појединаца нужно мора бити одраз карактера масе те узавреле наслове у стилу "Мигрант из Сирије урадио нешто стравично" видим као сензацију извучену из контекста једнако као што су тираж ловили наслови "Србин силовао пола Балкана" па су наједном читави народи постају терористи и силеџије. Таквих има међу свима, није да их нема али је њихова појава додатно искоришћена за сатанизацију масе и маскирање других, далеко тежих и масовнијих злочина и њихових починилаца.
Коначно, када сагледам силну тежњу јавних гласила да једну прилично сложену ситуацију начине још сложенијом уносећи панику, поспешујући мржњу и нетрпељивост по свим основама и дајући тако једноставне одговоре на ни мало једноставна питања, остајем сасвим убеђена да нам се свима продаје једна лако упакована лаж.
Истина је негде тамо...
Један обичан смртник данас до истине може доћи само емпиријски слажући мозаик и верујући сопственој интуицији јер оно што се у 21-ом веку назива информацијом, јасно је, представља само одобрену верзију бајке.
Остаје нам да нађемо начина да сазнамо и схватимо шта је највећи разлог због којег се људи који су некада живели у Сирији, данас налазе баш у Србији и да ли су на тај пут кренули свесно и својевољно или су ту упућени а ако је тако, ко и зашто их је овамо послао.
Нешто ми говори да се не треба бојати Сиријаца у Србији већ онога што их је довело у Србију. Нешто ми говори да постоји много сличности у историји и судбини наших народа а ако је тако, онда се бојим и да помислим шта би то могло да говори о нашој будућности.
У жељи да схватим шта се заиста догађа, пронашла сам и чланак који ћу ниже навести а који наводи само основне теме које би требало изучити како бисмо имали бар приближно довољно информација за формирање праве слике о сиријској кризи и могућим последицама у будућности. Како сам поменула, о Сирији заиста мало знам те нећу задирати у истинитост садржаја цитираног чланка, али сматрам да је баш такав аналитички став неопходан свакоме ко жели да схвати околности које су узроковале насталу ситуацију.
- - -
**Људи ме често питају да им укратко објасним рат у Сирији. Тешко, готово немогуће. Људи којима је Сирија тек вест из медија и којима је Сирија само још једна од далеких држава у којима се људи убијају из њима мало познатих разлога. Укратко објаснити рат у Сирији је дословно немогуће, а да се не спомену неки врло битни подаци који датирају још из Првог светског рата и споразума Sykes-Picot о подели интересних сфера на Блиском истоку, затим ослобођења од француског колонијалног утицаја, ратова с Израелом након Другог светског рата и окупације Палестине, уплитање Сирије у либанонски грађански рат, гушење побуне Муслиманског братства у Хами, америчке инвазије на Ирак...
Цели рат у Сирији је једна добро смишљена завера најпре скројена у Вашингтону уз велику подршку јеврејског лобија. Њима Сирија као модерна и јака држава у којој није било никаквог Западног неоколонијалног утицаја и утицаја глобалних корпорација, једноставно није одговарала. Уз то треба напоменути да су гас, као и могући путеви гасовода кроз Сирију секундарни разлог рата што је највише одговарало петромонархијама Катару и Саудијској Арабији. Зато ћу "укратко" покушати да објасним сиријски рат без много стручне и историјске терминологије држећи се неких непобитних чињеница и помало банализовати ствари, јер грађа коју треба обрадити и процесуирати је заиста огромна.
О Басхару Ал Ассаду
Сиријска историја је прилично турбулентна у последњих сто година, препуна разних дешавања, политичких превирања и ратова, и сви ти горе споменути догађаји су директно утицали на данашње стање. Споменути било који податак некоме неупућеном је чисто губљење времена јер се човек врло брзо изгуби у свим тим подацима. Али за онога ко је упућен у рат у Сирији, све је кристално јасно.
Најчешће питање је у вези сиријског председника Басхара Ал Ассада. Већина људи има устаљено мишљење о њему као бруталном диктатору, јер ето, тако кажу на телевизији и у новинама. Иако је његово председавање потврђено националним референдумом, на питање да ли је председник Ал Ассад диктатор, одговарам - "не у правом смислу речи". Зашто тако кажем? Морамо једном заувек схватити да се темељи европског руковођења држава не могу у потпуности имплементирати у друге државе које су културом и менталитетом другачије од европског. Ми говоримо о некаквим цивилизацијским нормама и постављамо властите интерпретације цивилизацијског понашања подручју која је колевка цивилизације. Није ли то мало парадоксално?
Басхар Ал Ассад је невољно преузео председничку функцију након смрти његовог оца, Хафеза Ал Ассада 2000. године, а све на предлог и иницијативу врха владајуће странке Ба'атх. На Блиском истоку породице су јако битне. Углед породице још битнији. Попут Грчке где већ деценијама владају две породице, Караманлис и Папандреоу. Али то је Грчка, па је онда то у реду. Басхар Ал Ассад је доктор стоматологије, има и војно искуство. Сирија је до 2000. године била затворено друштво. Хафез је владао чврстом руком што не би требало да чуди због искуства које је Сирија имала како с Израелом, тако и с радикалним исламистичким елементима унутар Сирије. То је много пута прелазило границе, па су невини људи често страдавали због чисте параноје службених власти или из обести ради неких личних несугласица. Сирија је још од ''шестодневног рата'' с Израелом 1967. године у стању рата па је све време било на снази ванредно стање, а у ванредном стању правила су другачија. Да ли је такво стање погодовало Хафезу Ал Ассаду да учврсти своју владавину? Сигурно јесте, али имати крвног непријатеља попут Израела захтевало је ванредне мере. Да не говоримо о исламистичкој претњи у облику Муслиманског братства које ионако никада није гледало на Израел као претњу, већ баш напротив.
Преузети државу у таквој ситуацији не само да је био велики изазов за Басхара Ал Ассада, већ је био, како би смо ми то рекли, "врућ кромпир". Басхар се обвезао да ће постепено уводити реформе у друштву и да ће отворити Сирију свету. Тако је и почело, мада не брзином којом је народ желио, али реформе су почеле. Највећи проблем на целом путу увођења реформи је био кадар који је оставштина покојног Хафеза, а који се није дао само тако сменити. Без њих Басхар нити не би преузео предедавање, па се може слободно рећи да је његово предедавање, или ако баш хоћете да искористим термин владавина, увелико зависило о њиховој вољи. С таквим кадром и председник мора пазити шта ради. Али јасно се знао правац политике партије Ба'атх и од тога се није одступало.
Напад на Светски трговачки центар 09. септембра 2001. је прикладно омогућио САД-у агресиван упад на Блиски исток.
Напад на World Trade Center 09.11.2001. године након којег је уследила инвазија на Афганистан, а затим и инвазија на Ирак 2003. године, утицало је на успоравање провођења реформи, поготово након што је америчка администрација под предедавањем, или да кажем владавином Џорџа Буша сврстала Сирију у такозвану осовину зла са Северном Корејом, Ираном и Ираком.
Иако је према наводима разних дипломата постојао захтев за сарадњом при инвазији на Ирак, Сирија није допустила кориштење својег простора за инвазију на Ирак нити било какав облик сарадње иако сиријске власти нису биле баш склоне Садаму Хусеину.
Источни дио Сирије је одувек био уско повезан с Ираком, тако да су неке везе ипак биле нераскидиве, чисто због породичних, етничких, али и културолошких разлога. Наравно, Басхар Ал Ассад је донео одлуку да се не уплиће у тај сукоб, мада је чињеница да је из простора Сирије много помоћи ишло снагама отпора окупацијским снагама. Надаље, атентат на бившег либанонског премијера Рафика Харирија довеле су Сирију у врло незгодан положај јер се између осталог оптуживало Дамаск за атентат. Због притисака на Сирију следило је окончање окупације Либанона и повлачење Сиријске војске. За атентат на Харирија је био оптужен и Хезболлах, мада је ДНА методом доказано да је атентатор био бомбаш самоубица, што се није уклапало у оптужбе против Хезболлаха и Дамаска.
Израелски ваздушни напади на Сирију 2003. и 2007. године, као и инвазија Израела на југ Либанона 2006. године у којем су израелске снаге потучене до ногу, све је то утицало на успоравање реформи и општем незадовољству дела грађана Сирије. Када деценијама имате "за вратом" велесилу попут САД-а и ратно стање с Израелом, мислите да је могуће водити државу на неки нормалан начин под константном спољном и унутрашњом претњом?
Зато се чекао погодан тренутак да се започне с планом разарања Сирије и покушаја да се свргне сиријски предедник, а све преко леђа изманипулисаних грађана који су тражили промене. Басхар Ал Ассад је 2012. године и увео уставне промене које су тражене на првим демонстрацијама и самом себи онемогућио да буде доживотни председник, нити да га може наследити његов син који ће ионако бити премлад и пренеискусан да га замени по истеку седмогодишњег мандата, па чак и у случају истека другог мандата. Избори су одржани средином 2014. године уз три кандидата, те је Басхар Ал Ассад победио на њима. Наравно да Запад није признао те изборе, али смешно је да некакве монархије које су најгори и најпримитивнији облици диктатуре уопште спомињу легитимитет сиријских избора. Колика је била излазност на сиријске изборе нећу вам дочарати у бројкама којима ионако нико не жели да верује, макар биле и истините. Грађани су сатима чекали у редовима да дају свој глас па се због тога затварање биралишта помакло са 19 сати на 21. То већ говори само за себе. Данас Басхар Ал Ассад свакако нема апсолутну подршку и многи критикују његово предедавање, али да има подршку већине, то је стварна чињеница. А није ли то суштина демократије? У наставку ћу укратко покушати да објасним улоге држава које су најодговорније за садашње стање у Сирији.
О Катару
Геостратешки положај Сирије је предмет интереса већ хиљадама година. Довољно је само споменути Пут свиле. Данас су други интереси у питању, нафта и земни гас. Сирија је богата нафтом и гасом, али ипак не толико богата да би могла конкурисати највећим светским произвођачима тих ресурса. Сирија свакако има количине не само довољне за властите потребе, већ и за поприлично велики извоз. Али у целој тој причи најбитнији су гасоводи.
Катар, као један од највећих произвођача земног гаса, имао је велики интерес у изградњи гасовода који би преко Сирије ишао у Еуропу. Сирија је одбила сарадњу с Катаром по том питању ослањајући се на властите националне интересе и тежње ка већем утицају на глобалном тржишту природних ресурса. Такође, међудржавним споразумима Сирије, Ирака и Ирана о повезивању гасовода, Катар се није уклапао у те пројекције. Зато баш у тој чињеници сиријског одбијања катарског плиновода, Катар је међу највећим спонзорима тероризма у Сирији. Јер, говорити о некаквој финансијској подршци "продемократским сиријским побуњеницима" од стране једне бруталне петромонархије у којој демократији нема места је стварно трагикомично.
О Саудијској Арабији
Саудијски интерес у Сирији је најпре у ширењу властите паганске верске идеологије која не само да је антицивилизацијска, него је и одраз најпримитивнијих и искварених облика тумачења Кур'ана. Та монархија која је дно дна у свету по питањима људских права дала је себи за право да се сврста на чело целог исламског света проводећи своје изопачено учење. Срећом, наилази на отпор већине муслимана у свету који не желе у властитим животима имплементирати њихово јеретичко учење. Њима је Сирија посебан трн у око баш из верских разлога, а не економских, јер је Саудијска Арабија заљиста изузетно богата држава, дакле њима новац ништа не значи. Сада долазимо до парадокса у чињеници да Саудијска Арабија има два најважнија савезника у САД-у и Израелу. Саудијској Арабији је битна моћ и превласт на Блиском истоку. Због свега тога, велики број Саудијаца учествује у сиријском рату са својим обавештајним и заповедним кадром.
О Турској
Утицај Турске на Сиријски рат је најпрљавији, не само због чињенице да су директно укључени, него зато што су чланица НАТО пакта. Све што је Турска направила Сирији је директно везано за НАТО. Турска граница је од самог почетка рата 2011. године отворена за проток људства, технике и осталих војних потрепштина. Турска је главна транзитна земља терориста где се налазе јавна окупљалишта терориста уз подршку самих власти и посебно новог турског квазисултана Ердогана, а такође и кампови за обуку терориста и логистичке базе.
Оно што се на Западу назива ''умерени побуњеници'' су ништа друго него наоружане терористичке групе под разним називима попут Ал Нусра фронта или Исламског фронта, а све под кринком такозване Слободне сиријске војске (ФСА). Рањеници се пребацују у Турску и тамо примају сву потребну медицинску помоћ. Иста ствар је и с терористима ИСИЛ-а.
Његова странка АКП јесте један облик Муслиманског братства које је толико омражено у Сирији. Осим савезништва с такозваном Слободном сиријском војском, Турска је такође савезник такозване Исламске државе (ИСИЛ). Зашто кажем савезник? ИСИЛ је окупирао делове Сирије и Ирака на подручју налазишта нафте и гаса. По самим подацима Западних тајних служби и медија, ИСИЛ зарађује на нафти и гасу. Можда више не, али јесте. И сви гасоводи и нафтоводи су усмерени у правцу Турске, као и саобраћајнице. Сва та нафта и гас немају другог пута сем преко Турске, а даље у Еуропску унију. Крвожедна жеља квазисултана Ердогана да се макне Басхар ал Ассад је домена психијатрије и тешко је лаику медицински дијагностиковати патолошко-психолошку опсесију једне примитивно обскурне неинтелектуалне особе. Мишљења сам да би и стручни психијатар имао проблема у дијагностиковању Ердоганове психозе и менталног статуса.
Колика је уплетеност Турске у Сирији говори и чињеница да су целе фабрике из индустријске зоне Алеппа, који је био центар сиријске индустрије, пребачене у Турску. Наравно, у редовима свих терористичких група у Сирији налазе се и турски обавјештајци, као и сами борци.
ИСИЛ
О Јордану
Што је Турска за север Сирије, то је Јордан за југ. Та марионетска монархија се понаша тачно онако како њихови савезници САД и Израел захтевају од њих. Бројни кампови за обуку терориста у Јордану те слободан проток људства и технике у Сирију само су доказ томе. Подсетимо, наоружање које је Република Хрватска послала терористима Ал Qаеде у Сирију је ишла преко Јордана. Ту је већ пуно речено. Јордански краљ Абдуллах је једна смешна фигура која пати од комплекса мање вредности те је и њему јако стало да се додвори својим савезницима, јер ће се и он онда осећати као неки важан фактор. Јордан је такође одиграо велику улогу у креирању ИСИЛ-а баш због порозности властите границе и све претње патуљастог јорданског монарха након спаљивања јорданског пилота да ће послати копнене снаге у Сирију су више него трагикомичне.
О Израелу
Сада долазимо до посебне категорије покварености рата у Сирији. Израел је непријатељ Сирије још од окончања Другог светског рата и окупације Палестине, те њему највише одговара настали хаос у Сирији. Сирија се од свих држава највише супростављала Израелу, а да не говоримо колико је палестинских избеглица прихватила и дала им готово једнака права као и властитим држављанима. Сирија у стању рата није никаква претња том ентитету, врло једноставна рачуница. Није ли занимљива чињеница да Сирија након толике борбе против Израела и њихове злочиначке ционистичке политике има за непријатеље државе које би у ствари требале бити против окупације Палестине и арапске земље?
Окупирана Голанска висораван је оаза за терористе Ал Нусре где добијају директну војну помоћ од Израела, као и медицинску. Колико је савезништво између тог терористичког ентитета и терориста Ал Нусре говори и догађај када је Бењамин Нетанyаху посетио рањене терористе у израелским војним пољским болницама на Голану. Уз то, десило се неколико ваздушних напада на положаје Сиријске војске и Хезболлаха као директна подршка терористима Ал Нусре, али и ваздушни напади дубоко унутар граница Сирије, чак и напад на Дамаск. Код убијених терориста Ал Нусре се готово свакодневно проналази израелска опрема, па чак и код терориста ИСИЛ-а. С друге стране, утицај Ирана у Сирији се с ратом повећао па је и то још један разлог директне укључености Израела у Сирију. Због своје погрешне и злочиначке политике не само према Сирији него и уопште према Блиском истоку, израелски ентитет сада на својим границама има Иран. А требало је бити обрнуто.
О САД-у и НАТО-у
Знате ли да у Сирији не постоји никакав утицај глобалних корпорација и банака, поготово америчких? Како сам већ споменуо да се Сирија налази на врло битном геостратешком положају, она је одувек била предмет разних империјалистичких интереса. НАТО интерес је уједно и интерес САД-а и како је сам Барак Обама рекао да треба мало ''заврнути руку'' непослушним савезницима, то јасно говори како се ставио у позицију апсолутног господара Западног света. Постављањем марионетске владе у Дамаску, САД би у сваком случају не само проширио свој утицај на Блиском истоку, него би у том случају могао искористити Сирију као одскочну даску према - Ирану. И то је оно што САД није преболео још од исламске револуције у Ирану 1979. године. Амерички утицај у Сирији аутоматски повлачи и израелски и ту нема дилеме, као што би повукло и остале петромонархијске савезнике. Заузимањем Сирије, Западу би апсолутно нестала потреба за руским ресурсима, те би изградњом нафтовода и гасовода преко Сирије па према Еуропи све окренуло према Катару и Саудијској Арабији.
НАТО чланице у Сирији играју улогу послушника, али би им такођер одговарало да се због нарушених односа с Русијом окрену петромонархијама и да се ослободе зависности о руском гасу од којега многе чланице Еуропске уније увелике зависе. Зато, шта им америчка администрација нареди, то и чине, мада има већ доста отпора разних еуропских политичких снага у вези политике према Сирији, јер гле чуда, Басхар Ал Ассад није пао након два мјесеца као што се предвиђало. Може се слободно рећи да америчка администрација, а поготово разни ратохушкачки ''соколи'' попут сенатора МекКеина пате од сиријског комплекса, јер ето, нису бомбардовали Сирију и поставили своју марионетску владу. Мада, треба се запитати да ли би то заиста било могуће или би се Сирија због својег мулиткултуралног богатства претворила у још једну Либију у којој нико не би имао свој утицај.
Коментар:
Лажна револуција
"Арапско пролеће" је била добродошла ситуација да се напокон почну остваривати планови стварања хаоса и доминације на Блиском истоку. 2011. године протести у Сирији су почеле широм земље, негде у већем броју, негде у мањем. И само у једном граду и истоименој провинцији су доживели подршку већу од оне које су имале службене државне власти - Дара. Протести у осталим градовима сигурно нису на улице привукли критичне масе људи, па су се у исто време почели одржавати скупови подршке службеним сиријским властима који су били ако не и десет пута већи. Кренула је смишљена кампања Западних медија и катарске Ал Јазеере који нису деловали пропагандом, него чистим лажима, јер у пропаганди се може и наћи неке истине, кампања демонизирања председника Ассада.
На пример, у Дамаску је одржан протест против председника Ассада на којем се скупило не више од четрдесетак људи. Полиција и пролазници су са стране гледали тај смешни протест и нитко није реагирао. Протестанти су све снимали камерама и у једном тренутку су се ничим изазвани разбежали, мада их нико није гонио нити дирао. Сутрадан, или два дана касније на ТВ каналу Ал Јазеере појавио се прилог о великим ''демонстрацијама'' у Дамаску у којему је учествује хиљаде, десетине хиљљада људи које су снаге сигурности напале, те је било чак и мртвих и повређених. Можете замислити коју су горчину осјетили људи који су томе свједочили када су видели тај ТВ прилог.
Надаље, у Хами су "мирни протестанти" били наоружани сачмарицама и разним мачетама, али такође у једном стварно скоро па безначајном броју. У Хомсу су протести били бројнији, као и у Алеппу, Деир Ез Зору и Идлебу. У многим градовима су се појавили разни сумњиви ликови говорећи стране дијалекте те нудећи 20 долара за учешће у протестима. Протести су прерасли у велико насиље према снагама сигурности који су у првих неколико недеља бројали око 1100 мртвих полицајаца. Касније се насиље наставило са државним службеницима које су поубијали у још већем броју, па чак и целе породице само зато што су радили у владиним канцеларијама и службама.
Запитајмо се овде мало каква би реакција власти требала бити када снаге сигурности и државни службеници гину у толиком броју? Хаос је почео, као и жешћа реакција власти који су на насиље одговарали насиљем, ништа другачијим него који можемо видети по америчким, а поготово европским улицама. Када је војска изашла на улице, тада су "мирни протестанти" већ били наоружани аутоматским оружјем и противоклопним ручним бацачима. То се није могло само преко ноћи створити у Сирији и доказује да је сав тај хаос био пуно пре планиран. Наравно, много људи у Сирији није било склоно властима и Басхару Ал Ассаду, а поготово његовом покојном оцу Хафезу, те је било довољно људи да се покрене некакав оружани отпор уз слогане, попут једног врло значајног из Хомса од стране "умерених побуњеника" и "продемократских" снага - "Алавите у гроб, Хришћане у Бејрут". Такође, изласком војске на улице десили су се бројни пребези на страну "побуњеника" заједно с наоружањем и техником. У таквом стању хаоса просечном грађанину је било јако тешко снаћи се, јер би сваки јавни облик подршке Басхару Ал Ассаду неретко завршавао отмицом, а затим и бруталним убиством. Целе генерације неких познатих и угледних сиријских породица су једноставно збрисане с лица земље. Мушкарци, жене, деца, старци, хладнокрвно побијени. Такође, подршка побуњеничким групама је била санкционирана, често и брутално, те је много људи настрадало од стране власти, као што би настрадали и на Западу у покушајима рушења уставноправног поретка. Немојте мислити да би наше власти биле мање бруталне, сведочили смо томе пре четврт века.
Велики сигурносни проблем у почецима је био и тај да се једноставно није могло физички заштитити све грађане. Тактике застрашивања су биле врло успешне. Нико није желео да му усред ноћи дођу и одведу, па убију вољене или једноставно ако буде среће, затраже откупнину. Отмице због откупнине су се дешавале у огромном броју, криминал је завладао улицама. Стање хаоса у правом смислу речи. Било је и много издаја у целом саставу поготово од људи који су потпали под утицај лажних Западњачких обећања, али и петромонархијског новца. Многи су поверовали да је пад "режима" Басхара Ал Ассада само питање времена. Умало се и то десило пре око две године, можда чак и три, али цели систем се успео одржати уз велике жртве и велики отпор. Наравно, треба нагласити да је укључивање Хезболлаха у сиријски рат увелико допринио равнотежи стања на терену, јер је порозна либанонска граница била једна од највећих опасности за сами Дамаск, те је њено осигурање било од великог значаја за развој стања на терену.
Сукоби се настављају широм Сирије, али се данас јасно знају подручја контроле и сигурности, а то свакако нису места под контролом "побуњеника" који врше јавна смакнућа због тривијалних ствари. Један огледни примјер каква је ситуација у Сирији се може видети на граду Алеппу. На подручју града под контролом службених сиријски власти налази се више од 1,5 милион људи, док на деловима под контролом "побуњеника" највише 200 000. И сада размотрим ситуацију реално и искрено рецимо кога у тој ситуацији подржати? И кога грађани у својем највећем делу подржавају? Ствари су кристално јасне.
Епилог
Данас, четири године након избијања првих протеста и самога рата, ствари су се јасно поставиле на своја места. Стране су јасно одређене и више нема никаквих тајни. Оно на чему је Запад инсистирао, а то је свргавање "режима" и постављање демократске владе некаквог националног јединства (читај марионетске владе) никад није успело заживети међу већином сиријских грађана нити добити њихову подршку. Данас је кристално јасно да "побуњеници" нису никакве продемократске снаге које се боре против репресије "режима", него су ништа друго до самопроглашене "џихадистичке" скупине којима је један једини циљ успостава најригорознијих шеријатских закона по узору на паганску Саудијску Арабију и Катар које, руку на срце, да немају нафту и гас, биле би неколико стада оваца, неколико дева и четири до пет шатора. Без текуће воде и струје.
Завера против Сирије није успела али још увек постоји велика претња јер и даље не стаје подршка страних елемената у наоружању, људству и финансијској потпори. Рат је у пуном јеку, много је патњи, страдања и разарања. Ако се нешто драстично не промени у Западњачкој подршци терористима, све би могло потрајати још годинама. За људе којима је Сирија тек вест из медија и којима је Сирија само још једна од далеких држава у којима се људи убијају из њима мало познатих разлога, колико ће тај рат још трајати је најмање битно. А требало би бити!
Сирија није ничија марионета. Надајмо се да ће тако и остати.
Коментар: Осим САД-а (НАТО) и Велика Британија је деценијама дубоко умешана у ширење хаоса у свету, а посебно на Блиском истоку у последњих 10-15 година: Одреди смрти, педофили и психопати: Унутар британског естаблишмента.
Напомена: Изворни текст аутора Матије Лукача пренет у целости и прилагођен екавици)
---
Упознавање узрока страха и суочавање с њим, најбољи је лек против сваке фобије.
Можда, можда и има разлога да се бојимо ових људи који долазе са другог континента, носећи другу културу, молећи се другачијом молитвом и говорећи другим језиком... али ја се и даље више бојим оних које не могу оком на први поглед препознати и чије речи у први мах делују разумљиво, маскирани, утопљени у масу, притајени... Најтеже је борити се против непријатеља којег не препознајеш мада си сигуран да га добро познајеш.
Они су овде, мигранти, Сиријци... они који стрепе за сопствене животе док од њих стрепи пола Европе...
Џелати или још једна жртва?
Они су овде.
И ми смо још овде.
А куда ћемо и ми и они ако "ОНО" што кроји мапу новог света пожели да нас овде не буде?
Названично сазнајемо да би се, као почаски гост, окупљенима могао обратити и предсеник Републике Србије, у народу познатији као Тома Гробар, који несумљиво обилује знањем па је сасвим очекивано да је и његово познавање ове бласти на завидном нивоу.
