СЛЕПИ ГУТАЧИ ЛАЖИ И ОТРОВА - САДА ЈЕ СЛУЖБЕНО!

САДА ЈЕ СЛУЖБЕНО!

Фејсбук је истражио профиле корисника својих услуга и извео следеће закључке:

- Постоји мали промил корисника који су се у било ком тренутку коришћења овог сервиса удостојили да погледају политику приватности и услове Фејсбук сервиса,

- Постоји мали промил корисника који зна да постоје акта наведена у претходном ставу као и да је свака интернет активност регулисана одговарајућим Законима као и свака друга област живота,

- Постоји мали промил корисника који реченицу "Мисли својом главом" не користи само као фразу и здушно прихвата као одличан извор "лајкова" већ разуме и примењује,

- Постоји мали промил корисника који разликује друштвене мреже од комерцијалних сервиса и хуманитарних организација па не наседа на сладуњаве или тугаљиве причице које подмећу ловци на кликове (Pay per Click), маркетиншке агенције и обучени појединци који, за разлику од масе, знају да је тржиште информација далеко атрактивније од тржишта новца и да ће ситним цакама лако намамити непромишљене "не може да шкоди" кликтаче те им убрзо напунити временску линију и мале сиве ћелије циљаним "производима",

- Постоји мали промил корисника који не прихватају да буду жртве масовне контроле ума због силне тежње да буду "у тренду", прихвате све што већина у окружењу прихвата (вештачки створена слика) и практикују све што већина у окружењу практикује (вештачки створена слика) из страха да би могли бити одбачени уколико покажу "право лице",

- Постоји занемариво мали промил корисника мушког пола који неће прихватити захтев за пријатељство профила са женским именом који је препун атрактивних фотографија мање познате манекенке или згодне неафирмисане глумице, уз коменар испод "мазнуте" фотографије: "Припрема за излазак", повремено декорисаних са пар срцепарајућих објава,

- Постоји мали промил корисника који је свестан да било којом регистрацијом налога на интернет сервису истовремено закључује Уговор који мора бити јавно доступан и који садржи све клаузуле међусобних односа, права и обавеза, како пружаоца услуге тако и корисника (неки чак знају и где се он налази),

- Постоји мали промил корисника који неће урлати цели дан када прочита пар провокативних наслова (кроз претходне тачке стратешки прослеђених до њихових погледа), кукати због неистините приче о трагичној судбини непостојећих лица (на исти начин приспелих до њихових погледа) или лепршати због слатког коментара и стикера на којем маца намигује који је уписао власник баш оног профила са ликом згодне манекенке у бикинију...

Наравно, ово није "службено" али они који не знају шта тај термин уопште значи, нису ни стигли да прочитају ову реченицу (они се зауставе на половини друге, када доносе одлуку хоће ли делити или опљувати објаву). Ово је само делић чињеница о томе као корисници интернет сервиса постају коришћени од стране врло вештих заједница и појединаца. 

И НАЈБОЉА РОБА НЕ ВРЕДИ НИШТА АКО НЕ ИЗАЂЕ НА ТРЖИШТЕ!

Зашто ово помињем? Разлог је то што за остварење добити није довољно имати добар производ. Напротив, некада врло лош, чак штетан производ може бити одлично продаван. Оно што га лансира на тржиште је маркетинг. Некада су маркетинг стручњаци, СЕО (Search Engine Optimization) стручњаци и професионалци из области продаје били заиста добро плаћени, некада боље и од самих произвођача. Разлог је тај што су они кључна карика у остваривању профита. У ово се могу убројити и лобисти који поручиоцу услуге доносе сличне бенефите али на исти начин. 

Њихова циљна група, ЊИХОВО ТРЖИШТЕ СТЕ ВИ, слепи гутачи лажи и отрова.

Опростите ми на сурово реалном опису. Изузимам мислеће појединце, онај мали промил корисника који не допушта да буде изманипулисан.

Ова информативна машинерија се није задовољила постигнутим резултатима и одлучила је да своје тржиште претвори и у свој бесплатни маркетиншки тим. У томе је и успела.

ДАНАС ВИ САМИ СЕБИ ПРОДАЈЕТЕ ИНФОРМАТИВНИ ОТПАД.

Полазећи од становишта "не може да шкоди", "грех је да не поделим", "ово сви морају да виде", "можда није истина али за сваки случај објављујем", "неко рече да мој јавни исказ може да ме стави изнад Закона који дефинишу одређене односе", "морам да одговорим на поруку овој симпатичној непознатој особи", ви испровоцираним почетним реакцијама дајете пристанак да будете карика у маркетиншком ланцу и део тржишта које треба да изнесе производ који вам "извор" шаље. Тај производ нема никакве везе са мамцем али акцијом коју сте предузели (дељење, лајк, одговор), ви сте постали део ланца, покренули машинерију и успоставили везу са извором. Сада следи још пар мамаца који носе такве поруке које ће вас опустити, уверити да је ваш извор поуздан и позитиван и нећете обраћати посебну пажњу на њега. Временом он постаје један од битних креатора вашег расположења, доносилац свежих "поузданих" информација, партнер на којег се ослањате и чије садржаје (робу) радо делите даље...

Ви сте сада њихов бесплатни дистрибутер и главни купац.

Браво, честитам од срца!

Не вама - њима.

ДРУГИ СВЕТ... ТЕК НЕКИ МИНУТ ПОСЛЕ ПЕТ

Постоји један тренутак током дана када на кратко кроз сивило изрони један други свет. Не знам је ли то пут кроз време или обрис једне друге димензије. Тек неколико пута сам успела да упецам тај мали обрис његове лепоте. То је свет ране зоре, нешто после пет. Траје тек толико да се на трен може окупати зраком излазећег Сунца и нестаје са првим аутомобилом који журно носи власника на посао. Тих неколико минута после пет на улици нема реке пролазника. Чак су и смеће, пикавце и кесе ноћас опрала возила градске чистоће. Ветар само помера у страну опало суво лишће које шапуће и мирише на детињство.Тада се улицом може чути сваки корак. Из далека, полако, ногу пред ногу и високо уздигнуте главе корача по који старац или старица. Пензионери, верујем. Они никуда не журе, њима је сваки нови дан благослов.

Видим старца у скромној одећи са малом платненом торбом у рукама. Чује се сваки корак, умерен, скоро да зашкрипи сваки додир са бетоном када већ слабашну ногу повуче бирајући сигурно тло. Крхко тело, наборано лице, стари шешир и свеже опеглана кошуља. Слабашне руке и ноге подрхтавају али његов поносит ход и уздигнута глава говоре о снази која допире изнутра. Срећемо се негде на пола улице и већ на пар метара од мене његово лице се развлачи у благи осмех.

- "Добро јутро", проговара благо климајући главом.  Отпоздрављам са осмехом који ми не силази са лица ни када се Сунце већ попело на средиште неба а улице напуниле реком забринутих, мрзовољних, ужурбаних, нервозних људи, њихових псовки и дима њихових једнако нервозих аутомобила. 

Уронила сам натраг у редовни сиви свет буке и муке. Само мој поглед тога дана више није био исти. Моје лице није било исто. На њему је остао траг осмеха и топлина којом је зрачила једна нежна душа старца који путује кроз време... у сваку зору... тек неки минут после пет...

БЕШЕ НЕКАД ЈЕДАН БАЛКАН

Е јесмо пајсери, овце, наивчине сви ми Балканци (а и шире). Толико сујетни да смо прелака мета свакоме коме се нађемо на путу. 

Још не могу да верујем да смо тако лако букнули на убачене варнице и заборавили све што ваља, све што вреди, све јединствено и све на чему су нам баш ти други завидели. 

Запалили се, букнули и сагорели.

А згариште је згариште и мирише на смрт.

Да ли је то нама требало? Или ипак неком другом?

Коме смо ми учинили велику услугу бранећи повређену сујету?

Сад нам је боље? Слободни смо?

Од чега?

Једном смо доказали да нисмо у стању да сами решавамо своје проблеме. То се неће променити. Ако нисмо умели са најближима, нећемо ни у својој кући. 

А знате ли шта је ново?

Ми, нико од нас више нема свој дом. У своје смо куће пустили баш оне што су нас палили. Њих слушамо, њих служимо, њима полажемо рачуне.

И то добро радимо.

Ето, са својима нисмо умели да се договоримо али туђем и те како знамо да климамо главом. Нашом кућом други газдују. Бразде су сада предубоке а ми цедимо ране незацељиве и окрећемо главе једни од других.

Због мржње? Због бола? Због срама?

Због жеље наших нових господара!

Беше некад један Балкан, место где су људи знали бити људи.

ПУТ У ВЕЧНОСТ ПРОЛАЗНУ

Људи, грешници, зашто још наседате на нечастиве преваре проклетог Луцифера? Клањате се људима (творевинама), стварима (творевинама), појавама (творевинама) а одбацујете Творца. Испијате отровна вина а по извору воде живота газите. Ваша је вера толико слаба да је лако мењате за вражбине и магије. Слушате како вам демони командују да чините обреде незнабожачке, да јединог Бога замените стварима, да телесна чула задовољите а духовна убијете, светлост да вам Сунце буде на небу а не Дух Свети у души вашој, да светкујете дане сопственог изгнанства из Раја, прилажете крваве жртве газећи по крви Божјег јагњета, да судите, да своју заблуду величате и својом руком казните свакога ко у превару не поверује... 

Људи, грешници, толико сте себе уздигли кроз грех да вам је сам грех постао идол, жеља, циљ. Толико сте веру своју преточили у паганство и обожавање високих палата, људских ликова, бљештавих, сјајних, пламених појава, хране за тело, пријатне надражаје ваших материјалних чула, представе и варке за ум и дух.

Не тражите духовно рукама јер се само духом може додирнути.

Не тражите духовно очима јер га само унутарњи вид може гледати.

Не тражите духовно слухом јер Божја реч говори изнутра...

Зашто залуд узимате у уста име Господа свога којег се одричете славећи проклетог земаљског Кнеза, његове лажи и издаје? Зар сте толико далеко од свога Оца да га више не препознајете? Зар вам је тако лако пригрлити обману? Зар сте толико душу затворили да се одричете вечности ради ситних наслада овога света?

Јесу ли вечне зидине, иконе, људи, симболи, воде којима се клањате?

Или иструну пред очима, поруше се, црви их прождиру?

Може ли вечност донети кварљива роба? Трулеж? Смрад?

Не може, људи, не може.

Врата вечности отвара само онај који је сам вечност.

Зашто се Оца свога одричете???

РЕЦЕПТ ЗА БУДУЋНОСТ

Срели се стари школски другови након много година па разговарају о томе ко шта ради у животу.
Први рече: Ја сам завршио медицину, неколико година чекао на бироу а онда преко рођака добио папире и запослио се у једној клиници у Немачкој.
Други каже: Ја сам мало радио овде код неког газде капиталисте за никакву плату али сам на том послу сарађивао са фирмом из Швајцарске па су ме позвали да пређем код њих и сада коначно пристојно зарађујем и лепо живим.
Трећи рече: Ја сам се оженио у Србији и засновао породицу али никако нисмо излазили на крај. Срећом, моја супруга има француско држављанство па смо тако успели да се извучемо одавде и средили се у Француској.
Четврти рече: Ја нисам ништа ни чекао јер су сви моји у Бечу па сам одмах после школе отишао код њих.
Пети се почеше по глави, погледа их искоса и рече: Е, како сте сви ви смотани. Ја сам се лепо учланио у СНС и странка ми купила диплому а редовно добијам и топли оброк који се лако зарађује. Само пишем што ми се каже. И нисам луд да се ломим да идем у иностранство. Мој газда каже да се стрпимо мало и доћи ће иностранство код нас. 

УСТАЈЕМ У ШЕСТ

Устајем у шест да спремим се за посао.

Проћи ће још читав сат док маленог не пробудим за школу.

Устајем у шест.

Пристављам кафу, излазим да купим две свеже лепиње. 

Испијем кафу па отварам фиоку са шминком. 

Али се не шминкам. Оћутим десет минута.

Отворим ормар и бирам одећу за посао.

Али се не пресвлачим. Оћутим десет минута.

Спремам два сендвича. Један маленом за школу, други себи за посао.

Други сендвич не спремим.

Тачно је седам. 

Ни овај дан никуд не одлазим.

Можда ћу сутра. Можда неки други дан.

Можда ће негде некоме затребати баш неко као ја.

Можда негде будем потребна. 

Чекаћу. 

Чекаћу спремна.

Устајем у шест и спремам се за посао сваки дан.

ШУМАР АЦА И ПОГАЖЕНА ШУМА (ПРВИ ДЕО)

Једну богату шуму, на коју су око бациле силне околне дрвосече и често нападали ловци, чувао је шумар којег су сви од милоште звали Аца Поштењачина. 

Нико не зна како је Аца добио тај задатак јер су шумске животиње биле толико обузете спашавањем голих живота и преосталог дрвећа што га још нису послекле дрвосече које су често гостовале у шуми. Пролазећи туда (а по шуми круже гласине да су се неки ту настанили и камуфлирали у жбуње), обећавали су да ће даривати становницима нове саднице, заштитити их од ловаца који су са свих страна претећи нишанили и чак отели неке делове шуме. Ту су, наравно, били и ловци, притајени и крволочни предатори који су држали животиње у сталном страху поставивши своје шаторе и повремено залазећи све дубље у шуму у потрази за добрим пленом. 

Некако се чинило да су дрвосече и ловци сарађивали а можда се чак и преоблачили једни у друге па јадне животиње никада нису знале која их опасност вреба, да ли ће остати без дома или без живота а можда и без оба.

Многи стари шумари који су долазили са причом да су баш они најбољи чувари шуме, говорили су да ће почистити смеће које је су за собом остављали људи, посетиоци, дрвосече, ловци па чак и други шумари који су, очигледно, прилично аљкаво обављали свој задатак. 

Али то се никада није десило.

Из дана у дан, године за годином, шумара за шумаром, ова велика и лепа шума постајала је све мања, све прљавија, очерупана, опустошена и једва да је остало тек мало услова за живот преосталих шумских животиња које нису страдале од ловаца, помрле од глади или побегле у друге шуме. 

Цела та збрка окупирала је пажњу шумских животиња па нису ни приметиле када је мали Аца, који је некада знао врло жустро да оплете по шумарима, дрвосечама а, Бога ми, и ловцима, стасао у једног правог правцатог дива, грлатог и крупног са посебно израженом вилицом.

Да ли што су им још у ушима одзвањале Ацине давно изговоренеречи критике према онима који су уништавали шуму или због потпуног безнађа у које су животиње пале, тек, једног дана дозволише млађаном Аци да преузме бригу о већ опустошеној и животно угроженој шуми. Због њеове праве говорничке вештине и дивних обећања да ће шума под његовом контролом повратити сав свој сјај а да ће сви који покушавају да је нападну, прљају, покраду и опустоше, бити кажњени и избачени из шуме, назваше га Аца Поштењачина.

О, како је само дивно говорио млади шумар, Аца Поштењачина. Обећавао је нове саднице, нове изворе, шумске стазице, свакакве лепоте које би једна шумска зверка могла пожелети. Чак обећаше да ће и насред шуме подићи брег на којем ће поставити велико сјајно огледало(никоме сем Аци није било јасно чему би оно служило) и да ће због тог огледала многе животиње из других шума долазити и доносити разне плодове али да му у тој изградњи помоћи дрвосече и ловци јер су они сада, очарани његовом снагом и величином, постали пријатељи шуме?!
- ЛОВЦИ И ДРВОСЕЧЕ?! НАШИ ПРИЈАТЕЉИ?
Побунише се многе животиње јер им то никако није изгледало могуће (дрвосече секу дрва, ловци лове животиње - то је тако и никако другачије). Али вешти говорник Аца се не нађе затеченим већ повика из свег гласа: "Побуњеници желе зло шуми! Они не желе да нам свима буде добро, да добијемо дарове од наших пријатеља. Они су против мене и против целе шуме!"
Говорио је, говорио и говорио све гласније да је шума толико јечала те се више ни један други глас није могао чути.

И још рече Аца Поштењачина: "Када стекнемо потпуно поверење наших пријатеља дрвосеча и ловаца и учинимо пар ситних уступака по њиховој вољи (да би наша шума била боља и достојна њиховог пријатељства), они ће нам дозволити да ову нашу шуму припојимо њиховом великом, богатом имању и донеће благостање и бољи живот за све шумске животиње."
Неке се животиње овоме обрадоваше, слушајући продоран и самоуверен глас шумара Аце који је тако говорио као да им је прочитао мисли и сазнао њихове жеље.
Оне друге, опрезније и искусније, устукнуле су и осетиле да се неко велико зло спрема њиховој шуми. Крв се ледила од помисли шта би све могле учинити дрвосече и ловци када би једног тренутка сва шума постала део њиховог имања и када би у њу долазили у свако доба чинећи што им је воља. Пустош би остала од шуме за само једну ноћ. Потпуна пустош.
Знале су то али су ретко и сасвим тихо о томе говориле. Гласније нису могле а није ни вредело...

(наставиће се)

ПЛАЧ ЏЕЛАТА

Ни најмање не треба да нас чуди оно што нам се догађа са нама и нашим животима. Није то ништа ново, ништа невиђено. 
Постајемо бића без права на одабир, са ограниченим правом кретања, са ограниченим простором за кретање, строго дефинисаног дозвољеног понашања, рођени са наменом, непожељни када смо неупотребљиви вишој инстанци или се одупиремо систему, жигосани, усмерени, дресирани, селектовани...

Шта ту треба да нас зачуди? 
Није ли све ово већ познато?

Вековима усавршаван метод поробљавања и потпуне конторле живота.
Нисмо ли тако нешто и ми већ примењивали... масовно, без гриже савести?
Да, баш то смо видели, у томе учествовали, то прећутали безброј пута.
Ми, који смо себе сматрали узвишеним бићима, господарима света, јединима који полажу право на све живо и неживо на овој планети, поробили смо, понизили и обесправили сва друга бића баш на овај начин. Ми смо ћутњом дали пристанак на то. Ми смо са дистанце посматрали зло. Ми смо помислили да смо изнад свега, недодириви, супериорни.

Али било је само питање времена када ћемо и сами пасти у сопствену замку. Зло се не задовољава делом колача. Оно хоће све!
И овај пут долази по нас.
Гледајте, људи, одабрани, узвишени, недодириви, гледајте шта сте учинили!
Гледајте сада границе, гледајте окове и жигове!
Ово је ваше гордости дело.
Ово је ваше ћутње дело.
Бумеранг се враћа.
И нико није недодирив.
Ми, људи, смо последња жртва моћног система глобалне контроле.
Сада осећамо тескобу, страх, панику. Покушавамо да се истргнемо, ослободимо и зауставимо машинерију која нас претаче у робове, духовне и физичке робове.
Мислимо да смо нешто другачији од других бића, да полажемо ексклузивно право на ову планету и све на њој. Мислили смо да је можемо освојити и поробити али смо се преварили. Поробили смо себе саме.
Ми смо ти који су покренули машину.
Ми нисмо супериорни, савршени, мудри.
Ми смо најдеструктивнија и најглупља бића која ходају овом планетом.
Ми смо сопствена смрт!

ХЛАДНИ ЉУДИ

Не волим да пролазим кроз град. Волим споредне улице, сокаке где још има једноспратница и дворишта, где још залута по неко "Добро јутро, комшија", домаћице скокну по хлеб у папучама а на јесен замирише печена паприка и слатко грожђе на тремовима.

Таква је некад била и моја улица.

Више није ни она нити друге сличне њој.

Гледала сам годинама како се руше те малене, топле куће, домови неких топлих људи а онда ничу ледене зграде, хладни улази и у њима још хладнији људи а мале породичне радње нестају смењене звучним мега маркетима у приземљу тих зграда. Људи долазе и одлазе и више се не зову комшијама. Увек нека нова лица, нови станари, номади без порекла и циља, на свом путу само остављају ренту непознатим богаташима, власницима неколико спратова тих зграда. 

Годинама гледам мучене локале по центру који на пар месеци мењају намену а онда дуго стоје празни, разбијених излога и натписом на картону "Локал за издавање". 

Долазе и још брже одлазе једнако мучени предузетници да ту оставе последњу мрву ентузијазма, последњу уштеђевину и своје Ја. Потроше и оду а у локалу још остане нека похабана тезга и пар поцепаних новина на којима недостаје пола странице огласа за запослење.

И, ево, овог јутра пролазим кроз град. 

Видим да више нема колебања. Локали су опет живнули, раде. Готово сваки је попуњен.

Више од трећине бљешти као у Лас Вегасу. Казина и кладионице.

Друго су банке, мењачнице, брза храна и трафике. По која цвећара и погребна предузећа.

То је све.

То су донеле хладне зграде, хладне године, хладни људи.

То је све што нам је било потребно.

Да се коцкамо, да трошимо девизне залихе, једемо брзу храну, пушимо, позајмљујемо новац и опет се коцкамо... и умремо.

То је баш све што нам је требало!