ШТА ТО БЕШЕ ЉУБАВ?

Нећу открити топлу воду ако констатујем да су здрави партнерски односи, емотивно задовољство и срећа данас изузетно ретка појава. Много се говори о љубави, чезне за њом, покушава да се дефинише и жестоко за њом трага али шта је то што тако великом броју људи не допушта да оствари једну складну заједницу засновану на узајамном давању и испуњену потпуним задовољством?

Ако сте један од ретких срећника који ужива у таквој вези, ово питање себи сигурно и не постављате.

Али шта ако се нађете у (прекобројној) групи оних који такав мир никада нису осетили и, ма колико трагали, испробавали, покушавали да мењају себе и друге, сваку везу окончају емотивно осакаћени, демотивисани или чак без вере да љубав међу партнерима може да постоји. У неком трентку живота, једни одлуче да одустану од трагања и пригрле своју самоћу, присвајајући сву кривицу, убеђени да њиховој личности нешто озбиљно недостаје те због тога не могу остварити успешан емотивни однос ни са једним партнером. Неки други пак, након кратког периода ишчекивања (и често пасивног осматрања у нади да ће се изненада појавити особа која ће их емотивно испунити), врло брзо одустају од трагања и надања које (ради сопствене утехе) именују маштаријама, те доносе рационалну одлуку да свој живот проведу уз особу која се у том тренутку затекла поред њих јер, иако не осећају потпуно емотивно задовољење, овај недостатак компензују сигурношћу а најчешће и могућношћу да се у таквој вези осаме јер углавном ни партнер нема превелико интересовање будући да је често и сам у сличној позицији.

Све нам то звучи познато, зар не?

Толико је постао уобичајен и друштвено прихватљив дистанциран и неуравнотежен однос партнера у заједници, да су лоши брачни односи једна од омиљених тема многих вицева. Толико уобичајен да није реткост да особе које имају емотивно квалитетну везу, често буду због тога исмеване у друштву, што због зависти, што због потребе оних мање срећних да себе преваре и потисну сопствено незадовољство.

Од неколико милијарди људи на свету који у сваком тренутку теже љубави, изузев неколицине изопачених личности, данас, када је цели свет умежен и комуникација са особама на било којем делу планете могућа у сваком тренутку, очекивало би се да далеко већи број људи пронађе своју "сродну душу" и изгради везу која обе стране чини потпуно задовољним. 

То се ипак не дешава.

Чак делује као да се одиграва један супротан процес. Све је више самих, несрећних, повређених, разочараних, празних...

Зашто?

Разлога је много али основни разлог на који се други надовезују је наше поимање љубави, заједнице и брака.

На ову тему можемо бити сагласни да дефинитивно не делимо мишљење. Заправо, сам емотивни доживљај ових појмова се значајно разликује међу људима. То и не би представљало превелику препреку да не постоји још већи проблем којег најчешће нисмо свесни. То је чињеница да многи од нас (опет тај велики број) проживљавају сукоб свог рационалног поимања љубави и везе са емотивним ставом према истим појмовима. Тај емотивни став је углавном закључан у подсвести и буди се оног тренутка кад осетимо привлачност према некој особи. Често је то особа која поседује карактеристике различите, па чак и супротне онима које би одговарале нашем потенцијалном партнеру у рационалном одабиру. Тада људи говоре да памет и срце не иду заједно, љубав је слепа и тако даље. 

Ја бих рекла да су то само заблуде и изговори јер се не покушава схватити шта се заиста дешава. Нешто што је добро, не може бити лоше и нешто што треба да вас испуни, не би смело да вас исцрпљује. Па, ипак, пре ћемо чути изјаву да љубав боли, саслушати исповест у којој нам неко говори како је неопходно поднети жртву ради љубави или да се потрошио мед а остала жуч.

Опет изговори.

Не допуштам себи да критикујем јер сам и сама пролазила те фазе збуњености, мирења, одустајања, горчине, исцрпљености и читаве скупине негативних емоција које су нуспродукт покушаја да се од лошег споја направи добар. Ипак, не могу себи допустити и да не станем у одбрану љубави јер она није и не може бити горка, тешка и болна. Све што има те особине, може се звати било како само не љубав.

Да бих то доказала, ближе ћу образложити свој исказ у којем једна особа  има два субјективна пимања појма љубави (у смислу везе, заједнице, брака), рационално и емотивно. Љубав је емоција и очекивано је да је, у тежњи за емотивним, исправно пратити "слушати" свој емотивни одговор. Међутим, треба знати  да је наше духовно биће је далеко сложенији "организам" од интелектуалног и физичког бића али да је једнако подложно спољним утицајима као и остали делови наше целине. Окружење нас обликује интелектуално кроз искуства, сазнања, информације... Обликује нас и физички кроз услове живота, трендове, згоде и незгоде... Али исто тако, кроз учесталу размену духовне енергије, утиче на наше духовно биће, и посебно на наш однос према сопственој целини. Дакле, окружење, норме, појаве, блиски људи, јавност... све то утиче на начин на који ћемо доживети и дешифровати себе (заправо, сложити коцкице сопственог бића). Губитак самопоуздања, нарцисоидност, депресија, себичлук итд. су последице стимуланса средине која нас енергетски усмерава. Приметићете да  након контакта са људима који одишу позитивном енергијом и добрим намерама, осећате ведрину, самопоуздање, вољу и показујете свој пун потенцијал. Уколико сте окружени "енергетским вампирима", као се често називају особе које емитују само негативну или једноставно извлаче сву вашу енергију, ефекат ће бити потпуно супротан.

Сада, када смо задрли у поље енергетског и духовног, да се вратимо на отворено питање зашто се наша осећања често сукобљавају са разумом, зашто патимо и како то да она могу да "погреше".  Ако прихватимо идеју да је наш "програма" за рационално дешифровање сопственог духовног бића претрпео извесне утицаје окружења, тада можемо доћи до закључка да осећање које смо у неком моменту дефинисали као љубав, није истински осећај љубави којој тежи наше духовно биће већ је копија наслеђене-стечене дефиниције љубави (заједнице) коју смо програмирани да прихватимо као сопствено осећање. У позадини свега стоји искуство из околине, односно модел који је послужио као узор у формирању нашег става. Дакле, програмирани смо да мислимо да тако осећамо.

Највећу улогу у стварању ове заблуде имају блиски људи из окружења али и медији и други извори. Када су у питању брачни односи, ма колико то једни другима порицали, основну улогу у формирању односа детета према будућем партнеру имају његови родитељи. Свесни тога, многи родитељи који живе у емотивно непотпуним заједницама, труде се да својој деци прикрију право стање ствари и да одглуме савршен брак али то заиста никада не успева. Напротив, на такав начин се управо формира личност која има сукоб рационалног и емотивног јер, посматрајући теорију коју му породица пласира, формира свој рационални став, међутим, упијајући енергију којом одише заједница, у себе уноси једну сасвим дугачије емотивну дефиницију која ће касније стварати пометње у одабиру партнера и збуњеност над сопственим осећањима. И тако се историја понавља. Дете одраста и трага за партнером којег покушава уклопити у два различита модела. Не успева, покушава изнова, не успева и тако даље до одустајања или мирења. У варијанти када ова особа одлучи да формира везу па партнером којег бира на основу својих емоција, дешава се то да у својој вези може препознати све елементе везе какву су имали његови узори. У зависности од искуства, може бити жртва, насилник, да се дистанцира, да превише даје и трпи или да ни мало не поштује заједницу, а да поред јасне емотивне празнине, све то прихвата као нормално, исправно и једино могуће. За ту особу, љубав - веза је баш то и ништа друго. Свако ко говори другачије, лаже или верује у бајке. Не покушава да ишта промени нити се бави разлогом свог незадовољства јер верује стеченом искуству. Никада не упозна себе. Никада не упозна љубав. Јер то што дефинише као љубав, то је само копија односа којем је неко некада налепио погрешну налепницу. 

Тужно. Али невољи ту није крај јер та особа се мири и више не анализира своја осећања већ гради емотивно непотпуну заједницу у којој расту нека нова деца упијајући исту ону енергију незадовољства и уносећи у своје биће исти онај програм за погрешно препознавање емоција који гради једно тужно, незадовољно, летаргично друштво где нико више не зна где то живи љубав.

ПОЛИТИЧКА БУВЉА ПИЈАЦА

А сад нешто о новцу и беспарици, моћи и немоћи, похлепи и глади, смислу и бесмислу, или једном речју ИЗБОРИМА.

Сваки објективни посматрач би могао да закључи да је домаћа привреда сасвим замрла. Једина привредна грана која функционише и чак бележи убрзан раст је ПОЛИТИКА. Тачно тако, политика јесте привредна грана, и то врло профитабилна али не за државу (држава као скуп грађана) већ за појединце који њоме управљају. Улазна јединица у својству сировине је народ а готов производ су г..., хајде, назовимо то друштвеним отпадом док је нуспродукт сиротиња која се најчешће рециклира, утискује у машине за репрограмирање или у случају крајње политичке неупотребљивости, просто закопава. Како нам је свима ова привредна грана већ добро позната, скратићу причу. 

Ова једна привредна грана успела је да се инфилтрира у све друге и прогута их. То је за последицу имало раслојавање друштва на оде који су "привредно" (политички) активни и оне који су "прогутани". 

Некоме мајка а некоме маћеха, како би народ рекао.

Коначно закључујемо да:

- политика производи мртву привреду.

- мртва привреда производи глад. 

- глад производи мртве људе!

Онда долазимо до избора - сајма ПОЛИТИКЕ на којем се нуди фина палета политичких производа, у шарен папир фино упакованих шарених лажа, пропраћених изузетно вештим маркетингом. У тој богатој понуди, ми, потенцијални мртви људи треба да заокружимо име милосрднијег џелата?! 

Знам, звучи сабласно али то вам је, драги моји, реалност.

Треба ли изводити закључак или је већ све јасно?

ЗАМИСЛИ ЖИВОТ У РИТМУ НАРОДА!

Преживели смо једнопартијски систем, преживели вишепартијски систем, преживели смо и њихову последицу - аутократију (једва).

Хајде да више не преживљавамо.

Хајде да покушамо мало и да живимо!

Хајде да очистимо све ћошкове наших живота и наше државе од корења и репова разних странака, партија, покрета, чланова, књижица, боја.

Хајде да коначно изградимо ДРУШТВО ЉУДИ А НЕ ЧЛАНОВА, такво друштво у којем је могуће имати право а не бити ничији, у којем се могуће запослити без чланске књижице, у којем нема изузетих, повлашћених, дискриминисаних, привилегованих, неподобних и подобних. Можемо ли то?

Можемо ли замислити на челу државе писмене, искусне и способне људе који одговорно брину о додељеном сектору, раде свој посао стручно за пристојну надокнаду која је усаглашена са висином зарада других запослених који обављају послове једнаке тежине, стручности и одговорности?

Можемо ли замислити политикантски лоби који добија статус непрофитних организација,

удружења грађана, невладиних организација и њихове чланове који ће убудуће волнтирати славећи своје идеале јер се никакве њихове активности неће финансирати из буџета, тј. џепова грађана?

Можемо ли уопште замислити улазак у било коју институцију, месну заједницу, одлазак пред шалтер без сусрета са "мој до мојега" ликовима,  сударања са "напредне младе снаге" врло битним кикирезима, функционаследницима локалних династија Прелетачевића, а онда и Народну скупштину без разних моћних Алека, мултифанкшн Дачића, Маја трансформерса, Воја доследнонеопредељених и осталих неополитичких мутаната?

Можемо ли замислити све те лопине, преваранте, мафијозе и фолиранте на оптуженичкој клупи, у затворској ћелији и на друштвено корисном раду у великодушно скројеним униформама у њиховим омиљеним бојама?

Можемо ли замислити друштво у којем државници не називају народ није ОЛОШ, БРЕ, у којем службени језик није улични жаргон и где полуписмени не машу докторатима и шупљим гавама док се писмени и способни извозе на запад, "БРЕ"?

Можемо ли замислити забрану рада медијима који не испуњавају минимум критеријума културе и који извештавају лажно, пристрасно, једнострано, неписмено и без икаквог поштовања новинарских принципа?

Можемо ли замислити социјални програм који омогућава осиромашеним грађанима опстанак, опоравак, стручно усавршавање и запошљавање коришћењем буџетских средстава којима су се до сада хранили државни глодари и политиканти?

Можемо ли преживети без њихових "идеологија"?

МОЖЕМО ЛИ ПРЕЖИВЕТИ БЕЗ ПОЛИТИЧАРА?

Замислите само једно такво друштво.

Замислите на трен а онда хајде да само не замишљао!

ПЛАЋЕНИ ЗА СОПСТВЕНО ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ДИКТАТУРЕ И ОКУПАЦИЈЕ?!

(Узгред, види слику, хммм...)

Хајдемо мало о Џорџу Сорошу (који, узгред, вероватно и мене плаћа само нешто касни са исплатом).  

Зна ли неко за случај да је он икада био креатор друштвеног уређења неке државе?

Мени тај податак није познат.

Здрав разум би могао предпоставити да финансијски моћници налазе свој интерес у процесу преливања капитала, кружењу новца а не замрзавању новчаних токова и апсолутном краху финансијског тржишта. Ако то схватимо, онда је јасно да је унутрашње уређење било које државе за њих сасвим небитна ствар (јер је вероватноћа да ће се на челу државе наћи група људи који су на новац имуни па њиховом управљању недоступни се мери у микропромилима). Оно што њих занима је новац, његово кретање. 

Значи ли то да се неће уплитати у политичка збивања унутар социјално и економски нестабилних држава?

Нарано да не значи јер је њихова економска нестабилност прави моменат да се кроз велика таласања убира кајмак.

Међутим, социјална нестабилност није ни најмање део њихове бриге. Једино што им је важно је да се новац окреће. 

Сада долазимо до закључка да ови финансијски моћници не налазе свој интерес у апсолутно замрлом друштву.

Ту налазимо одговор на питање зашто би неко из света финансија имао интереса да учествује у процесу трансформације друштвеног уређења било којег друштва. Свој интерес не налазе у испијању капи из све сувљих извора већ покретању нових токова. Да би се тако нешто десило, њихова инвестиција се састоји у томе да финансијским импулсом изједначе снаге две сукобљене стране и на тај начин оживе сва кретања унутар замрлог друштва. На који начин ће се оно даље организовати, то њих не занима јер ће њихов метод убирања кајмака у сваком случају остати неугрожен. Важно је само да се окреће.

Дакле, када говоримо о протестном изражавању незадовољства грађана Републике Србије актуелном диктаторском влашћу и њеном деструктивном социјалном политиком, да ли се заиста треба бавити тиме постоји ли некакав финансијски импулс који убрзава процесе? 

Колико видим, до овог тренутка се ефекат некаквог финансијског импулса протестантима ни најмање не запажа: није омогућено окупљање организованим бесплатним превозом, нису добили масовно штампане транспаренте и 24/7 медијску пратњу неке "купљене" медијске куће или слично. Изгледа да су потенцијални финансијери затајили.

А јесмо ли се запитали имају ли грађани Републике Србије (власти познати као лењивци, олош и хулигани), бар један мотив да се сами окупе, организују и покажу свој бунт против терора апсолутистчке пљачкашке власти?

Зар ово звучи толико чудно?

Зар је баш све у новцу?

Зар треба Сорош да нам каже да нам није добро?

Мени се чини да не.

Колико су нам ови крви испили, ни десет Сороша нема те новце да нам изгбљено надокнади.

Велика инвестиција или кулминација незадовољства, просудите сами!

МЛАДОСТ БЕЗ БОЈЕ

Гледам како сте слатко загризли мамац да ће вас ЖУТИ прогутати!

И наједном нисте више толико гладни.

Али сенилни свакако јесте.

Заборавили сте време када сте и сами били млади па сте и ви цепали старе ципеле по улицама (осим оних који су још тада били мишеви).

Заборавили сте ко вас је тада на ту улицу избацио.

Подсетићу вас.

Били су то ЦРВЕНИ и ПЛАВИ. 

(звучи познато???)

Да, они су ти који су вас јахали и крали, они којих сте се покушали ослободити. 

Покушали али не и успели.

Јесте, узјахали су и жути али и сјахали а да их нисте морали моткама терати.

И ко се опет дочепао седла?

Гле чуда, опет ЦРВЕНИ и ПЛАВИ!

А ви сте на испиту пали.

Е сад ћутите и блејите (а многи и пролајали), скрушено прихватајући етикету ОЛОША док вам децу проглашавају ХУЛИГАНИМА.

Добро вам лежи та улога жртве и немате намере да ишта мењате.

Аха, ви једном покушали па за*рали... и сад нема смисла да опет цепате ципеле. 

А децу ћете за уши вући? 

Њих ћете казнити јер им није довољна казна то што су се родили на овом месту у ово време робовласништва па се усуђују да поверују да имају права бити слободни људи. Пардон, слободни "хулигани". Не угледају се на вас. Не чекају чуда него су умислили да би их сами могли створити.

Али, чујте! Чак и да су сви до једног, у правом смислу речи, хулигани, они имају права да то и буду јер у каквом су болесном друштву створени и шта сте им од опорезованих пелена до разрованих улица сервирали, право је чудо да нису потпуно подивљали!!!

Право је чудо!

Видите, они знају шта хоће а шта неће. Знате ли то и ви?

Они желе да заврше оно што сте ви оставили незавршеним али вас то више изгледа и не занима. Окренућете им леђа и пустити да их етикетирају и протерују док и последњи међу њима не постне "држављанин Дијаспоре" (јер нису ни хулигани ни мишеви већ људи) или ћете им пружити оно што родитељи својој деци треба да пруже: подршку, заштиту, узор, па и жртву?

Ви како хоћете.

Ја нећу!

За мене сва наша деца никада неће бити хулигани и уличари већ најсјајније светло у овој тмини које обасјава пут. То светло није ни црвено, ни плаво, ни жуто већ искра младости и слободног ума.

Моја је младост згасла под сеном црвених, плавих и жутих. 

Њихову младост не дам!

Ако међу вама има још оних који виде ту искру, који нису ослепели од страха и занемели од лавежа диктатора, одлепите етикете и заборавите на страх. Пратите своју децу као подршка, станите уз њих као ослонац, изађите испред њих као живи зид и не дајте да се њихова светлост угаси!!!

Е.П. Бета 

(Фото: Синиша Трифуновић)

СЛОМ СИСТЕМА - ДЕЛОВАЊЕ НЕДЕЛОВАЊЕМ

Сваки систем функционише као наизменична струја. Док постоји било какав проток, он функционише без обзира на отпор и губитке. Промена смерова га неће зауставити док постоји било какво унутарње кретање.
Економски систем се заснива на постојању понуде и потрежње. Изостанак једног чиниоца неминовно убија систем.
Друштвени систем се може посматрати као затворено струјно коло унутар којег електрони (чланови друштва) круже по утврђеној путањи и својим кретањем обезбеђују функционалност система. Темпо и (не)правилност кретања, повремена варничења и варијације у напону неће битно утицати на опстанак друштвеног система. Он се може зауставити на два начина, напуштањем струјног кола или потпуним престанком кретања свих електрона, односно, када говоримо о члановима друштва: напуштањем друштва које функционише унутар система или, уколико та опција није могућа и прихватљива, обуставом интеракције са друштвом.

Дакле, једноставно је - друштвено, односно политичко уређење и било који други систем неће престати да постоји док на било који начин ДЕЛУЈЕТЕ УНУТАР њега.

Он већ предвиђа могућност промена смера унутар утврђених граница и то га неће зауставити. Ако је његова функционалност непожељна, може се зауставити само прекидом токова, неделовањем чланова способних за кретање (било какво деловање предвиђено системом). Заустављањем већег броја чланова изазваће пуцање система док заустављање свих чланова значи његово потпуно "замрзавање". У смислу друштва, ово би се могло приказати као генерални штрајк, масовну грађанску непослушност, привемено обустављање свих (пожељних и непожељних) друштвених активности и потпуно игнорисање свих изазваних реакција до тренутка урушавања система.

Дакле, ДЕЛОВАЊЕ НЕДЕЛОВАЊЕМ.

Али... шта ја уопште знам о наизменичној струји...

ЈАТО СЛОМЉЕНИХ КРИЛА

Свака птица има пар крила која једно другом сличе као одраз у огледалу. Када се преклопе, њихове се ивице готово сасвим подударају и тада створе једну величанствену целину која штити и греје тело птице. Али ако та крила ставите на равну површину и превучете једно преко другог како бисте их поткресали и задржали само део који се сасвим поклапа, тада та птица више никада неће полетети. Функционалност крила је управо у њиховим разликама.

Идеја о равноправности међу половима је идентична идеји подрезивања крила. Мушкарац и жена, наизглед слична бића, заправо су две стране целине, симетричне, "визуелно" сличне али заправо значајно различите јер су њихова усмерења другачија и само таква смислена. Онај ко је дошао на идеју да друштво мушкараца и жена преиначи у "једнородно - бесполно" друштво називајући то равноправношћу, није знао (или је јако добро знао!) да тиме убија сваку функционалност друштвеног механизма. 

Ни једна се јединка не може надоградити оним што није њен саставни део. Дакле, особине које разликују два пола нису преносиве, не калеме се и не примају на другу страну. Да би се постигла истоветност два "симетрична" бића, једино се могу одстранити особине које их разликују. У том процесу стварају се жене које нису жене и мушкарци који нису мушкарци. 

Дословце, настају људи који нису људи.

Сада осакаћене јединке без суштинског идентитета стварају равноправно - бесполно друштво у којем оскрнављени остаци више не лепршају. То друштво не може да лети. То друштво више није друштво већ скупина осамљених, неостварених, осакаћених, анксиозних, нефункционалних, непотпуних поједниаца који више нису у стању да остваре своју основну функцију, нити су у стању да се трансформишу у своју супротност па остају трајно незадовољни и исфрустрирани са уверењем да је душевна патња неминовност њиховог постојања а не продукт раздвајања од сопствене суштине.

Мушкарац и жена у друштву које тежи "равноправности" су самоубице и убице целокупног друштва. Чак и ретки појединци који се смело одупиру овом агресивном одстрањивању полног идентитета, често остају неостварени јер своју сврху могу достићи само у пару али у маси безродних тешко проналазе другу фунционалну половину.

Бесполно друштво је јалово друштво осуђено на одумирање као што је и птица поломљених крила осуђена на смрт.

ПРОФЕСИЈА

- Добар дан. Ја сам доктор економских наука а ово је мој пријатељ, грађевински инжењер. Можете ли нам рећи која је Ваша професија?

- Моја професија је ретко тражена и данас већ у изумирању. Неки је сматрају занатом јер не постоји ни једна школа у којој се она учи. Мало је мајстора тог заната а ученици кажу да није лак па често на почетку одустају. Кажу да се не исплати улагати труд јер и тако није нигде тражена.

- Дакле, Ви сте неки грнчар, сарач, можда поткивач?

- Не, ни једно од тога мада бих могао бити један од њих.

- Онда?

- По професији сам ЧОВЕК.

- Ах... разумем... На жалост, у нашој корпорацији не постоји позиција која би одговарала Вашем профилу.

- Ништа зато. Плата за коју ја радим није изражена вашој валути.

НАРОДЕ, ПЕДЕРУ!

Добро јутро, глувонема апатична масо!

Шта има ново?

Јесте ли се лепо наспавали?

Има ли кише, ветра, немира... или вам све равно одавде до к.....?

Ништа ново, кажете...

Па, добро, схватам. Кад вам је фино, да не кваримо.

Ваљда стигла будућност у коју верујете, бар 50% од 50% а ове друге боље да не помињемо да их не будимо из вишевековног сна. Они ваљда чекају да их "принц" лично пољупцем пробуди. Биће и то, полако, без журбе. Сад је мало заузет одабиром и обуком својих новопридошлих поданика. Слободно ви дремните још мало. Кад буде време за буђење, чућете сигурно. Биће врло бучно...

А данас је баш тихо... Мртва тишина. Мртво све. Бог да прости...

Упокојила се "опозиција". Упокојио се народ. Одавно.

Учинило ми се да негде зачух ових дана - година да има и незадовољних. Неки као да су се надали да ће се нешто променити.

Ма, мора да ми се само учинило.

Да је било таквих и да их је баш онолико колико су гласине преносиле, негде би се они данас видели и чули. Али таквих нема. Мир и спокој. Бог да прости...

Јер, да је било таквих и да их је заиста било у том броју, не би они за ноћ у земљу пропали.

Да је незадовољних и оштећених, они не би ћутали. Да је какве опозиције која има снагу и зна шта хоће и која се не продаје онима против којих се наводно бори, таква би опозиција показала своју снагу и вољу да се успротиви наметању тираније и безграничној манипулацији мале, мале, мале групе п... политичара.

Јок, такве опозиције нема.

Има некакве... али оне која збраја мрвице ради учешћа у дељењу мрвица у наредном мандату. Скромно, нема шта. За поштовање.

А избори... они нису фарса. Показали су праву слику воље већине. Зар нису?

Немојте рећи да је све превара. Која би масовна превара могла да буде изведна да не постоји маса учесника и саучесника. Чекајте, зар је уопште могуће толико искривити слику и приказати нереалне резултате а да на очигледну превару нико не зажмури? Мислите да је могуће да се без хиљаде и хиљаде учесника који подмећу гласове, продају гласове, лажирају спискове, броје гласове, посматрају и осматрају, сабирају и одузимају, могу добити такви резултати? Не, то не може шачица људи. Али може добро организована маса. Па нека то и није већина, умножи се лако. Сасвим је довољно имати добру бројну екипу на терену, добро васпитане овце од гласача који ће загристи мали, мали, мали мамац, добро васпитану "опозицију" која ће зажмурити где треба и тек мало промрмљати о ситним неслагањима, таман толико да не буде да је све савршено.

А да је незадовољног народа, не би се тако силно радовали шаргарепи и по којем црвендаћу за срећне добитнике у време избора. То што ће исти сутра бити враћен дародавцу уз камату већ кроз прве рачуне, нема везе. Само нек се окреће.

Који незадовољан народ?

Ја такве нигде не видим!

Ја такве нигде не чујем!

Чујете ли их можда ви?

Ма, неееее.... Свима је лепо. Ћуте и уживају у сервираној будућности и испуњеним обећањима у којима "живећемо боље 2016"... Добро, не баш 2016-те али ту негде... за две године... и још две... и још две...

Ма, ево, са'ће! Само што није.

Е, тако.

Кад је свима лепо, да не кваримо.

Уживајте у резултатима свога рада... нерада... гласова... ћутања...

Уживајте у избору...

ЈЕР СТЕ ТО ВИ ОДАБРАЛИ!

БОГ НЕ ГРЕШИ!

Овај свет је створен савршен, испуњен свиме што је потребно да се у њега угнезди и срећно заживи биће којег Бог назва човек.

Он створи лепоту, богатство, љубав и милост да буде храна ономе који се рађа кроз време и простор који је његова љуска, граница и штит од спознаје неког већег света у који ће изаћи онда када достигне зрелост и спремност да тамо заживи.

Не, Бог не греши, не ствара несавршено, кварљиво, лоше. 

Ко се уопште усуђује рећи да је Он, све у свему, више од највише, најбоље од најбољег могао и желео створити нешто ништавно и јадно а онда још рећи да је то нешто створио "по своме лику"?!?!

По своме лику?!

А рањивог, слабог на грех, склоног мржњи, бојажљивог, несигурног слабог па и злог!

Ко се усуди да тако нешто помишља, сву ову грозоту не приписује само себи већ и Њему, ономе који је савршенство, љубав и доброта. 

Има ли то икаквог смисла?

Хм, има смисла само онима који сву одговорност за сопствено незнање и несналажење у процесу сазревања сопственог бића пребацују на Творца тиме тражећи изговор својој духовној атрофији. Зато стварају митове, догме наводно неоспорне чињенице коју доказују вековним искуством, праксом коју сами свесно стварају. Безброј пута поновљена радња постаје правило, закон који је одржив само док се понављају идентичне радње које доносе познате резултате. Зато сва историја овог света подсећа на циклус, зачарани круг из којег нико не излази. Скоро нико...

А шта је истина?

Њу спознајемо тек када уклонимо завесу заблуда коју смо сами себи намакли на духовне очи. Да би је сазнали, потребно је да заборавимо све што знамо... или мислимо да знамо. 

Једна од највећих заблуда је веровање да је човек створен са грешком. 

Бог не греши!

Не постоји грешна природа човека. Није Творац - моћ свој лик утиснуо у сопствену супротност - слабост. А сада оно што ће вас највише шокирати - не постоји ни човек!

Да, човек није створен. Човек је тек у процесу стварања. Управо зато се стиче утисак да је слаб и рањив. Оно што ми данас сматрамо човеком тек је заметак једног сјајног, величанственог бића које ће се једног дана развити и изаћи из љуске у којој обитава док се гради. 

Свет у којем живимо је јаје испуњено садржајем који је савшено одмерен и довољан да сваки заметак људског бића (што ми данас јесмо) развије све своје функције и особине које су му потребне за рађање и почетак живота тек онда када разбије љуску у коју је затворен. Али ту љуску неће разбити док не испија сав садржај из ње. Тај садржај је спознаја, искуство и разумевање сопствене унурашњости која је ништа друго до слика спољашњости у коју полази. 

Звучи једноставно.

Али зашто је нама то ипак тако сложено и горко?

Просто, ми тако бирамо. Наше полазиште је погрешно. 

На свом путу духовног развоја, прво чему нас науче је заблуда да је човек роба с грешком. Грешна природа, исконски грех, казна, искушење... Ово нам није дато, то постаје истина тек тада када сами одаберемо да је истина. Али, гле парадокса! Ми и даље верујемо да је неко безгрешан погрешио. Откуд то? Поставимо ли ми икада себи та једноставна, логична питања или само гутамо празне речи које се по навици преносе с колена на колено и не усуђујемо се да помислимо другачије јер би нас тада прогласили неверником? Ха, невеником! Бринемо шта ће други о нама мислити, хоће ли нас прихватити, разумети, волети...Али нас не брине ни најмање што на тај начин ми сами свог Творца не прихватамо, не разумемо... па и не волимо. Јер каква је то љубав према Творцу која се подређује страху од губитка наклоности Његове творевине? Не видимо, не прихватамо, не разумемо откуда све то. Ударамо главом о зид поред отворених врата. 

Ми не познајемо Творца јер га се бојимо а тај страх смо сами себи наметнули. Једнако као страх од спознаје себе самих. А себе не познајемо јер нас уплаши свака емоција и мисао која се разликује од познатог, општеприхваћеног, "нормалног". Убеђени смо да нас различитост сврстава међу шкарт, да ћемо бити одбачени и разапети. Не усуђујемо се ни да помислимо да је то што видимо као разлику заправо потиснута истоветност са целином и да нас баш оно што се сматра нормалним раздваја и изолује од окружења и од самог Створитеља. Ми у својој свести градимо љуску унутар љуске. Расипамо се. Трошимо време и простор узалуд. Трулимо унутар замке коју смо себи исковали. А изговор нам је... Божја воља. Не, то није Божја воља. То је наша воља. Ми бирамо да себе не волимо (себе као појединца и себе као људску врсту), ми бирамо да процес учења и сазревања називамо патњом и искушењем, ми бирамо да се свега бојимо, ми бирамо да своја чула затворимо и егзистирамо као заробљена, спутана и ограничена бића јер смо сами себи поставили границе и норме које нас не воде ни ка срећи нити сазревању. Прихватамо те границе јер је неко (временом свако) рекао да тако треба, то је нормало. 

А је ли нормало да Савршен створи несавршено, да Љубав створи мржњу, да Живот створи смрт? Је ли нормално да Лепота по свом лику наслика грозоту? Имате ли одговора - нормалног?

Мени то није нормално.

Људске заблуде су толико велике да допуштају да се Божји лик деформише и деградира а са изговором величања Божјег дела и самог Бога.

Парадокс, људи, парадокс!

На овом свету, у овом јајету ми имамо сву слободу да се развијамо и стварамо. Ми смо плод тог Величанства које нас из своје љубави ствара. У сваком сегменуту нашег света је Он. У нама је Он. Ми смо од Њега. Ми одлучујемо. Што мислимо, то ће бити. Ако мислимо да сми грешни, јесмо. Ако схватимо да смо слободни, јесмо. Нама није потребно оно што немамо. Ми само не видимо оно што имамо. Ослањамо се на површна чула, верујемо самоствореним догмама и оцртавамо сопствене границе. Он, Бог то не тражи од нас. Он, Бог то нама допушта. Али је његова љубав према нама већа од било које љубави коју ми можемо схватити својим одабраним површним чулима. Због тог одабира осећамо страх и усамљеност. У паници смо јер не чујемо и не видимо. Ограничени смо на самостворено "нормлно". Не прихватамо одговорност јер спознаја да смо МИ сами створили свет у којем егзистирамо нас плаши. Тај страх је само непознавање сопствене природе а непознавање сопствене природе је исто што и непознаваље Божанске природе. Није Он за нас створио мржњу, глад, рат, похлепу, грех. Ми смо то одабрали. И још то бирамо. У себи градимо неприродна негативна осећања која емитујемо и примамо да бисмо поткрепили сопствену заблуду о злу који влада овим светом. Никакво зло не влада док ми не одаберемо да га створимо и предамо му власт. Ми бирамо!

И коначно, није Бог за нас створио смрт. Вечност је Његова природа. Смрт смо створили ми сами јер не познајемо живот. Он нам говори. Свеприсутан је. Ми не чујемо. Не гледамо. Верујемо у заблуде. Верујемо у оно што мислимо да је разум а тај "разум" је заснован на надражајима селектованих чула. Шта је са другим чулима? Шта је са тим величанством које је уграђено у нас и трули неискоришћено? Ништа. Не усуђујемо се да их прихватимо. Затварамо очи, прекривамо уши и бежимо престрављено од сваког наговештаја истине. Бежимо јер нам је неко (свако) рекао да то није нормално. Бежимо јер нам је неко (свако) рекао да смо нико. Бежимо јер се бојимо сазревања и рађања. Посматрамо своју љуску с унутрашње стране и стрепимо од њеног пуцања. 

Зато своје сазревање називамо животом. 

Зато свој живот зовемо смрт.

ЗГРОЖЕНИ ЛУДИЛОМ - ОПСТАНАК

Осматрањем човека у (не)природном окружењу, анализом његовог понашања, реакција и навика, долазим до закључка да се током протеклог века, са посебним напретком у протеклих неколико деценија, код људи развијају одређене карактеристике које их јасно групишу у неколико типова, од којих су најзаступљенији следећи:

- Начисто слуђени

- Болесно залуђени

- Апсолутно луди

- Згрожени лудилом.

Однос припадника прва три наведена типа је прилично хармоничан а посматрано обрнутим редоследом (одоздо навише) уочавамо да се деловањем једног типа појачава интензитет карактеристика другог типа. Последњи наведени тип није у тако складној корелацији са осталима, те се код њега запажају далеко бурније реакције приликом сваког надражаја који долази од стране осталих типова што резултира мутацијом основних карактеристика из згражавања у шок, бес, револт, неверицу, гађење, неподношљицост, дистанцирање па тако оптерећен организам овог типа човека почиње да слаби и да се распада. Као крајњи резултат ове мутације уочавају се четири могућа исхода:

- нагла трансформација у прву групу - тип начисто слуђених (догађа се онда када одбрамбени систем згрожених попусти и западне у апатију),

- принудна трансформација у другу групу - тип болесно залуђених (ова трансформација се ретко дешава и нема никаквог успеха јер имуни систем згрожених и поред принудне вакцинације брзо напада и одбацује молекуле залуђености),

- превентивна благовремена трансформација у тећу групу - тип апсолутно лудих (ретка али прилично успешна трансформација код јединки са израженим интелектуалним способностима које овом трансформацијом мењају функције организма у њихове супротности),

- смрт - (најчешћа појава код јединки типа згрожени лудилом након дуже изложености утицају преостала три типа).

Коначно, узимајућу у обзир све факторе који утичу на обликовање људске јединке у њеном (не)приподном окружењу у актуелном тренутку, долазимо до закључка да се у наредном периоду може очекивати готово равноправан развој прва три типа (начисто слуђени, болесно залуђени, апсолутно луди) са тенденцијом да њихове карактеристике постају све израженије, док последњем наведеном типу (згрожени лудилом) прети истребљење од стране хармонично усклађених других типова којима се овај тип не може прилагодити или потпуно изумирање као резултат недостатка довољно снажног и издржљивог одбрамбеног система који би овом типу у новонасталим животним условима омогућио адаптацију.

ЉУДИ БЕЗ ИМЕНА

Спознаја мења човека. 

Интелектуални и духовни развој човека мењају његов однос према окружењу и животу. Унутар људске личности не постоји доследност као врлина. Ни један човек не зна и не може знати све али ако не тежи проширењу свог знања што неминовно узрокује и извесну промену ставова, тада он потпуно зауставља свој развој а могло би се рећи и да губи сврху свог постојања јер "цупка у месту" и опонаша "биљку" (под наводницима јер биљка за разлику од човека није аутодеструктивна).

Дакле, човек који тежи спознаји постепено стиче мудрост и духовну зрелост.

Али да ли је тај пут спознаје без трња?

Поред великог добитка, у једном моменту када се "хоризонт отвори", човек долази до тачке када запажа велики јаз између себе, свог стања свести и већег дела популације која споро путује или је у фази хибернације. Овај моменат је битан јер ко социјално биће човек тежи интеракцији и лако може упасти у замку сопствене природе те свестан богатства које својом спознајом поседује, доживети себе као супериорно биће у односу на колектив.

Прва реакција свесног човека у овим околностима је стрпљење и покушај да своја открића приближи људима у окружењу, појасни своју перцепију и укаже на пут којим се до таквих сазнања може доћи. Ипак, ово често буде само узалудно распиање енергије те он схвата да га пружање руке онима који су далеко иза њега спутава и успорава његов развој. 

На овом раскршћу најчешће се издвајају две групе људи. Први се називају особењацима а други надменима.

Особењак се мири са чињеницом да неће наићи на разумевање већине, окреће леђа и наставља даље сам тежећи ка личном развоју без изражене жеље да тај свој свет са неким подели.

Надмени неће покидати своје везе са остатком света али ће вршити селекцију међу људима и своје ставове делити само са одабранима за које закључују да би могли бити приближног схватања као и они. Према свим осталим људима показаће неразумевање мада ће и даље желети њихову пажњу а разлог за то је потреба да стално одмеравају степен свог напрдка у односу на друге мерећи "дистанцу". 

Људска природа је чудо. Није нама дрво знања случајно задало толике главобоље. Тешко је са њим се носити.

На срећу, повремено, мада јао ретко, на овом раскршћу спознаје нађу се и они трећи. Они нису особењаци али себи не допуштају надменост. Они балансирају.

Такви људи једнако брину о свом интелекту и духу али и о колективној свести. Њихова брига их подстиче да перманентно преиспитују туђа и сопствена реаговања, истражују већ истражено и филтрирају пречишћено. Они верују у себе али себе највише преиспитују. Они не мењају свој пут али се сами константно мењају. 

Такви људи, ти трећи, они су готово неприметни. Њихова мудрост се често препознаје по делима али се ретко чују имена. Њих нема на ТВ екранима али их познају комшије. Они зраче и просипају мир где год да пролазе а за њима често не остаје ништа опипљиво... али се њихово присуство осећа и када су давно отишли. 

Они су људи без имена.

Они су људи.

Е.П. Бета   

ЛОБИСТИ И ИДЕОЛОГИЈЕ - БАКТЕРИЈЕ И ВИРУСИ

Када се разболимо, често нам је свеједно да ли се наш имуни систем налази под нападом идеологије или лобиста (вируса или бактерија). Ипак, са становишта социологије, то су потпуно различите ствари. Идеологије (вируси) чак нису жива бића у пуном смислу те речи.

Лобисти и идеологије изазивају социјалне болести. Иако у основи морално мали, умножавају се и шире огромном брзином. Али када се то остави по страни, између њих постоје огромне разлике.

Лобисти (бактерије) су једноумни облик живота. У само једном мотиву налазе све што им је неопходно за живот – ланци медија и информативни органи, који прозводе присталице и снабдевају лобисте капиталом. 

У социјалне болести које узрокују лобисти спадају заблудерија, многосера, велики (магарећи) затупљај, турвонебулоза и многе друге. Међутим, важно је напоменути да има и лобиста који раде у корист људи. Заправо, многи од њих су нам неопходни за добро социјално здравље – тако у друштвеним цревима постоји огроман број лобиста који нам помажу код варења друштвених бљувотина или се боре против других, штетних лобиста. Лобисти учествују у производњи ставова, а поједине компаније користе лобисте за рекламу – такозване прополитике.

Идеологије (вируси): машине за размножавање

Идеологије (вируси) су инфективне честице а не личности. Они се углавном састоје од само једног ланца мотива и љуске - фасаде од хуманости. Немају сопствене органе за добијање подршке, производњу капитала ни размножавање. Ове улоге за њих обављају лобисти.

За многе научнике, идологије уопште нису живе. Наравно, то зависи од тога шта се подразумева под појмом „живот” јер не постоји коначна дефиниција.

Идеологије могу да се размножавају само уз помоћ других организама. Оне кријумчаре свој идејни материјал у туђе мозгове и затим их програмирају. Уз помоћ тог трика, мозгови домаћина почињу да производе искључиво честице идеологије, све док мозак не пукне, и те честице се поново нађу на слободи.

Свака појединачна идеологија се „специјализује“ за одређену врсту мозгова. Неки од њих нападају успаване (биљке), други острашћене (животиње) или свесне (људе) – а неки чак и лобисте (бактерије). Идеологије код људи могу да изазову БЕД-у, херстрес, заглупитис, трип, мржњеолу, смутицу и друге болести.

Посебни лекови против идеологија

Антиполитици делују само против лобиста. Идеологије не могу да буду убијене, па се против њих применују идеостатици. Задатак тих супстанци је да спрече размножавање идеологија, на пример, тако што их спречавају да уђу у мозак домаћина.

Упркос томе, многи социјални лекари често прописују антиполитике иако знају да је у питању идеолошка инфекција. Разлог је то што такве инфекције слабе имуни систем, па лобисти имају прилику да нападну тело са смањеним могућностима за одбрану. Антиполитици би требало да спрече такве додатне инфекције.

Вакцине могу да се развију и против идеологија, и против лобиста.

БАЈКОВИТО, НЕМА ШТА...

У давна, прадавна времена... а више у она не тако давна, брижни родитељи, у жељи да својој деци пруже добро васпитање и образовање, читали су им редовно мноштво дечије литературе а најрадије популарне дечје бајке у којима је главна тема борба између добра и зла и наравно, судбинска љубав између двоје људи која се изненада рађа, побеђује све и траје заувек.
И живели су срећно до краја живота.

Наравно, правило је да је бар један од два главна јунака прилично богат, принц или принцеза, да су обоје прелепи, најлепши на свету, да је отац једнога од њих краљ, углавном захтеван, себичан, неразуман и похлепан те се рука његове кћери мора платити у драгоценостима или некаквим подвизима, те да је мајка заљубљене лепотице (чешће маћеха) увек зла вештица коју треба покорити. Зато храбри младић гребе и рукама и ногама да отме закључано благо којим ће откупити невесту а тиме наследити цело краљевство, девојка пак користи разне чаролије (вражбине) да би се улепшала и привукла пажњу свог потенцијалног будућег мужа а њихови родитељи смишљају препреке, сплетке и замке како би им онемогућили сусрет или од свега тога добро профитирали.

Дивота! Деца заиста добро уче.

Данас имамо свет испуњен верним следбеницима дечјих бајки, зачараним "принцезама" које проводе време улепшавајући се и вребају свог "принца" на високом положају који ће им донети богате дарове, напаљених "принчева" који грабе богатство и сјај како би тиме импресионирали своје одабранице и евентуално напредовали на друштвеној лествици док су родитељи оба партнера велика сметња, мрски непријатељи а ташта је обавезно вештица. Љубав, то је, баш као у бајци, изненада спажена добра прилика која се никако не пропушта и за коју се вреди борити нагим прсима, златним накитом, титулом, лукавством, пластиком и другим манипулативним средствима. На крају сви буду срећни и задовољни... осим можда старе вештице - таште. И живе тако срећно... до краја мандата или до минусног салда у банци.

Мора се признати, баш живимо у бајци.

А сироте девојке које нису баш "најлепше на свету" и не облаче раскошне балске хаљине, момци који не јашу најдивнијег коња и нису спремни да аждаји отму ковчег с благом којим би купили "љубав" своје изабранице и родитељи који и не помишљају да тргују срећом своје деце... ма они стварно "немају" основну културу. Сигурно у детињству нису читали бајке.

Ах, да, ташта је у сваком случају зла вештица. :D

ВОЛИ МОЈЕ МАНЕ!

Свако нормално људско биће у свом животу тежи да нађе оног једног правог, "идеалног" партнера. Увек ме је мучило питање, ако већ готово сви исто желе, због чега је тако мало оних који су дугорочно задовољни својoм емотивном везом и како то да су искрено срећни и складни парови толико ретки. Често се за некога може чути и коментар "ту особу је лако волети" и "ту особу је тешко волети", у зависности ко коментарише. Добро, укуси су различити и то је јасно али сва tа "збрка" звана љубав је далеко сложенија. 

Можда сте и сами у неком моменту мислили и мислили да осећате да некога искрено волите (односи се на партнерску а не општу љубав) а потом осетили да је све то некако ишчезло и схватате да та таква љубав више не постоји. Можда вам се дeшавало да неко вас тако заволи а након извесног времена и та љубав нестане. Дакле, били сте убеђени да се ради о љубави а не само о заљубљености, страсти и потреби. Све је деловало сјајно, блиставо и заносно... док се није распршило. Тек тако... И остало је питање где је нестала љубав. 

И тако оно што је некада носило прелепо име Љубав, добија понижавајући надимак Грешка.

Зашто се то дешава?

Каква је то грешка?

Посматрајући дешавања и понашања људи, оних који су остварили неку емотивну везу и оних који имају тежњу да је остваре, приметила сам један патерн, општепримењиван ритуал завођења. Представа коју игра " љубавни кандидат" неизоставно подразумева истицање свих својих позитивних карактеристика, најлепших особина и свега најбољег што поседује а што би се свакоме у извесној мери могло допасти. Површно посматрано, овакво понашање је лгично. Али, ако имамо у виду да је циљ "кандидата" да нађе Једну особу са којом ће постићи складан однос и да у групи коју чини "свако" заиста себи не сужава избор већ само ствара још већу маглу пред очима, онда већ схватамо да је такав приступ сасвим погрешан. 

Коме се не допада добро, лепо, позитивно, љубазно... Допада се Свакоме.

Али да ли је то све што вас чини оним што јесте? Можете ли се трајно одрећи оног дела себе који нисте истакли? И да ли је оно што показујете уопште ваша карактеристика или само добро одиграна представа?

Не заборавите да представа траје неко време али једном падне завеса. А шта тада остаје?

Да, након преставе долази оно "Грешка".

Сада ћете сигурно рећи: "Па, не могу очекивати да ме ико примети ако се не не покажем у најбољем светлу. Нећу ваљда истицати своје мане???"

Ја кажем ДА!

Ако тражите праву љубав, покажите баш своје мане. 

Склоните на страну све оно светлуцаво, бљештаво, дражесно, симпатично што мами Свакога јер ћете тако привући најближе баш оне којима је највише стало до ваше позитивне стране али који ће најтеже прихватити негативну. Од вас ће очекивати савршенство а на крају ћете добити огромну етикету "Грешка".

Тек када истакнете оно што је другима тешко прихватљиво, оно што називају манама и за шта помишљате да нико не може заволети, бићете на добром путу. 

Размислите, ви живите са тим. Ви волите своје мане јер их се не одричете, зар не? Ако је тако, ако их ви можете волети, шта вам говори да нико други не може.

Добро, истина је, не може то Свако али вас и не занима свако. Вас занима Неко. Е, тај Неко је баш онај неко ко ужива у свему ономе што сте ви. Који воли вашу несавршеност и који вас баш због тих ваших особина издваја од других.

Када нађете особу која воли вашу негативност, не брините сувише хоће ли моћи да прихвати и ваше позитивне особине. Биће и то једноставно и ни мало непријатно изненађење. У обрнутом случају вероватноћа би била премалена. 

Ето, видите, све је једноставно ако се ствари поставе како треба. Или да се боље изразим, окрену наопачке. 

Зашто сте онда тако усамљени и несрећни?Облачите најлепшу гардеробу за излазак у гради, качите обрађење фотографије на друштвене мреже, просипате мудрост, говорите о себи у суперлативу присећајући се у причи свих и најмањих подвига из детињства а вешто кријући своје пороке, обуздавајући "незгодну" нарав и товарећи шлепере коректора на подочњаке. 

Пустите то, небитно је. 

Прихватите себе да бисте били прихваћени. Понудите себе а не лошу представу о себи. Када уместо маске Неко заволи Вас и испуни ваш живот, мане ће бити врлине а љубав ће бити Љубав... и то и остати.