ШУМАР АЦА И ПОГАЖЕНА ШУМА (ПРВИ ДЕО)

Једну богату шуму, на коју су око бациле силне околне дрвосече и често нападали ловци, чувао је шумар којег су сви од милоште звали Аца Поштењачина. 

Нико не зна како је Аца добио тај задатак јер су шумске животиње биле толико обузете спашавањем голих живота и преосталог дрвећа што га још нису послекле дрвосече које су често гостовале у шуми. Пролазећи туда (а по шуми круже гласине да су се неки ту настанили и камуфлирали у жбуње), обећавали су да ће даривати становницима нове саднице, заштитити их од ловаца који су са свих страна претећи нишанили и чак отели неке делове шуме. Ту су, наравно, били и ловци, притајени и крволочни предатори који су држали животиње у сталном страху поставивши своје шаторе и повремено залазећи све дубље у шуму у потрази за добрим пленом. 

Некако се чинило да су дрвосече и ловци сарађивали а можда се чак и преоблачили једни у друге па јадне животиње никада нису знале која их опасност вреба, да ли ће остати без дома или без живота а можда и без оба.

Многи стари шумари који су долазили са причом да су баш они најбољи чувари шуме, говорили су да ће почистити смеће које је су за собом остављали људи, посетиоци, дрвосече, ловци па чак и други шумари који су, очигледно, прилично аљкаво обављали свој задатак. 

Али то се никада није десило.

Из дана у дан, године за годином, шумара за шумаром, ова велика и лепа шума постајала је све мања, све прљавија, очерупана, опустошена и једва да је остало тек мало услова за живот преосталих шумских животиња које нису страдале од ловаца, помрле од глади или побегле у друге шуме. 

Цела та збрка окупирала је пажњу шумских животиња па нису ни приметиле када је мали Аца, који је некада знао врло жустро да оплете по шумарима, дрвосечама а, Бога ми, и ловцима, стасао у једног правог правцатог дива, грлатог и крупног са посебно израженом вилицом.

Да ли што су им још у ушима одзвањале Ацине давно изговоренеречи критике према онима који су уништавали шуму или због потпуног безнађа у које су животиње пале, тек, једног дана дозволише млађаном Аци да преузме бригу о већ опустошеној и животно угроженој шуми. Због њеове праве говорничке вештине и дивних обећања да ће шума под његовом контролом повратити сав свој сјај а да ће сви који покушавају да је нападну, прљају, покраду и опустоше, бити кажњени и избачени из шуме, назваше га Аца Поштењачина.

О, како је само дивно говорио млади шумар, Аца Поштењачина. Обећавао је нове саднице, нове изворе, шумске стазице, свакакве лепоте које би једна шумска зверка могла пожелети. Чак обећаше да ће и насред шуме подићи брег на којем ће поставити велико сјајно огледало(никоме сем Аци није било јасно чему би оно служило) и да ће због тог огледала многе животиње из других шума долазити и доносити разне плодове али да му у тој изградњи помоћи дрвосече и ловци јер су они сада, очарани његовом снагом и величином, постали пријатељи шуме?!
- ЛОВЦИ И ДРВОСЕЧЕ?! НАШИ ПРИЈАТЕЉИ?
Побунише се многе животиње јер им то никако није изгледало могуће (дрвосече секу дрва, ловци лове животиње - то је тако и никако другачије). Али вешти говорник Аца се не нађе затеченим већ повика из свег гласа: "Побуњеници желе зло шуми! Они не желе да нам свима буде добро, да добијемо дарове од наших пријатеља. Они су против мене и против целе шуме!"
Говорио је, говорио и говорио све гласније да је шума толико јечала те се више ни један други глас није могао чути.

И још рече Аца Поштењачина: "Када стекнемо потпуно поверење наших пријатеља дрвосеча и ловаца и учинимо пар ситних уступака по њиховој вољи (да би наша шума била боља и достојна њиховог пријатељства), они ће нам дозволити да ову нашу шуму припојимо њиховом великом, богатом имању и донеће благостање и бољи живот за све шумске животиње."
Неке се животиње овоме обрадоваше, слушајући продоран и самоуверен глас шумара Аце који је тако говорио као да им је прочитао мисли и сазнао њихове жеље.
Оне друге, опрезније и искусније, устукнуле су и осетиле да се неко велико зло спрема њиховој шуми. Крв се ледила од помисли шта би све могле учинити дрвосече и ловци када би једног тренутка сва шума постала део њиховог имања и када би у њу долазили у свако доба чинећи што им је воља. Пустош би остала од шуме за само једну ноћ. Потпуна пустош.
Знале су то али су ретко и сасвим тихо о томе говориле. Гласније нису могле а није ни вредело...

(наставиће се)