Постоји један тренутак током дана када на кратко кроз сивило изрони један други свет. Не знам је ли то пут кроз време или обрис једне друге димензије. Тек неколико пута сам успела да упецам тај мали обрис његове лепоте. То је свет ране зоре, нешто после пет. Траје тек толико да се на трен може окупати зраком излазећег Сунца и нестаје са првим аутомобилом који журно носи власника на посао. Тих неколико минута после пет на улици нема реке пролазника. Чак су и смеће, пикавце и кесе ноћас опрала возила градске чистоће. Ветар само помера у страну опало суво лишће које шапуће и мирише на детињство.Тада се улицом може чути сваки корак. Из далека, полако, ногу пред ногу и високо уздигнуте главе корача по који старац или старица. Пензионери, верујем. Они никуда не журе, њима је сваки нови дан благослов.
Видим старца у скромној одећи са малом платненом торбом у рукама. Чује се сваки корак, умерен, скоро да зашкрипи сваки додир са бетоном када већ слабашну ногу повуче бирајући сигурно тло. Крхко тело, наборано лице, стари шешир и свеже опеглана кошуља. Слабашне руке и ноге подрхтавају али његов поносит ход и уздигнута глава говоре о снази која допире изнутра. Срећемо се негде на пола улице и већ на пар метара од мене његово лице се развлачи у благи осмех.
- "Добро јутро", проговара благо климајући главом. Отпоздрављам са осмехом који ми не силази са лица ни када се Сунце већ попело на средиште неба а улице напуниле реком забринутих, мрзовољних, ужурбаних, нервозних људи, њихових псовки и дима њихових једнако нервозих аутомобила.
Уронила сам натраг у редовни сиви свет буке и муке. Само мој поглед тога дана више није био исти. Моје лице није било исто. На њему је остао траг осмеха и топлина којом је зрачила једна нежна душа старца који путује кроз време... у сваку зору... тек неки минут после пет...
Нема коментара:
Постави коментар