Не волим да пролазим кроз град. Волим споредне улице, сокаке где још има једноспратница и дворишта, где још залута по неко "Добро јутро, комшија", домаћице скокну по хлеб у папучама а на јесен замирише печена паприка и слатко грожђе на тремовима.
Таква је некад била и моја улица.
Више није ни она нити друге сличне њој.
Гледала сам годинама како се руше те малене, топле куће, домови неких топлих људи а онда ничу ледене зграде, хладни улази и у њима још хладнији људи а мале породичне радње нестају смењене звучним мега маркетима у приземљу тих зграда. Људи долазе и одлазе и више се не зову комшијама. Увек нека нова лица, нови станари, номади без порекла и циља, на свом путу само остављају ренту непознатим богаташима, власницима неколико спратова тих зграда.
Годинама гледам мучене локале по центру који на пар месеци мењају намену а онда дуго стоје празни, разбијених излога и натписом на картону "Локал за издавање".
Долазе и још брже одлазе једнако мучени предузетници да ту оставе последњу мрву ентузијазма, последњу уштеђевину и своје Ја. Потроше и оду а у локалу још остане нека похабана тезга и пар поцепаних новина на којима недостаје пола странице огласа за запослење.
И, ево, овог јутра пролазим кроз град.
Видим да више нема колебања. Локали су опет живнули, раде. Готово сваки је попуњен.
Више од трећине бљешти као у Лас Вегасу. Казина и кладионице.
Друго су банке, мењачнице, брза храна и трафике. По која цвећара и погребна предузећа.
То је све.
То су донеле хладне зграде, хладне године, хладни људи.
То је све што нам је било потребно.
Да се коцкамо, да трошимо девизне залихе, једемо брзу храну, пушимо, позајмљујемо новац и опет се коцкамо... и умремо.
То је баш све што нам је требало!
Нема коментара:
Постави коментар