Е јесмо пајсери, овце, наивчине сви ми Балканци (а и шире). Толико сујетни да смо прелака мета свакоме коме се нађемо на путу.
Још не могу да верујем да смо тако лако букнули на убачене варнице и заборавили све што ваља, све што вреди, све јединствено и све на чему су нам баш ти други завидели.
Запалили се, букнули и сагорели.
А згариште је згариште и мирише на смрт.
Да ли је то нама требало? Или ипак неком другом?
Коме смо ми учинили велику услугу бранећи повређену сујету?
Сад нам је боље? Слободни смо?
Од чега?
Једном смо доказали да нисмо у стању да сами решавамо своје проблеме. То се неће променити. Ако нисмо умели са најближима, нећемо ни у својој кући.
А знате ли шта је ново?
Ми, нико од нас више нема свој дом. У своје смо куће пустили баш оне што су нас палили. Њих слушамо, њих служимо, њима полажемо рачуне.
И то добро радимо.
Ето, са својима нисмо умели да се договоримо али туђем и те како знамо да климамо главом. Нашом кућом други газдују. Бразде су сада предубоке а ми цедимо ране незацељиве и окрећемо главе једни од других.
Због мржње? Због бола? Због срама?
Због жеље наших нових господара!
Беше некад један Балкан, место где су људи знали бити људи.
Нема коментара:
Постави коментар