ПЛАЧ ЏЕЛАТА

Ни најмање не треба да нас чуди оно што нам се догађа са нама и нашим животима. Није то ништа ново, ништа невиђено. 
Постајемо бића без права на одабир, са ограниченим правом кретања, са ограниченим простором за кретање, строго дефинисаног дозвољеног понашања, рођени са наменом, непожељни када смо неупотребљиви вишој инстанци или се одупиремо систему, жигосани, усмерени, дресирани, селектовани...

Шта ту треба да нас зачуди? 
Није ли све ово већ познато?

Вековима усавршаван метод поробљавања и потпуне конторле живота.
Нисмо ли тако нешто и ми већ примењивали... масовно, без гриже савести?
Да, баш то смо видели, у томе учествовали, то прећутали безброј пута.
Ми, који смо себе сматрали узвишеним бићима, господарима света, јединима који полажу право на све живо и неживо на овој планети, поробили смо, понизили и обесправили сва друга бића баш на овај начин. Ми смо ћутњом дали пристанак на то. Ми смо са дистанце посматрали зло. Ми смо помислили да смо изнад свега, недодириви, супериорни.

Али било је само питање времена када ћемо и сами пасти у сопствену замку. Зло се не задовољава делом колача. Оно хоће све!
И овај пут долази по нас.
Гледајте, људи, одабрани, узвишени, недодириви, гледајте шта сте учинили!
Гледајте сада границе, гледајте окове и жигове!
Ово је ваше гордости дело.
Ово је ваше ћутње дело.
Бумеранг се враћа.
И нико није недодирив.
Ми, људи, смо последња жртва моћног система глобалне контроле.
Сада осећамо тескобу, страх, панику. Покушавамо да се истргнемо, ослободимо и зауставимо машинерију која нас претаче у робове, духовне и физичке робове.
Мислимо да смо нешто другачији од других бића, да полажемо ексклузивно право на ову планету и све на њој. Мислили смо да је можемо освојити и поробити али смо се преварили. Поробили смо себе саме.
Ми смо ти који су покренули машину.
Ми нисмо супериорни, савршени, мудри.
Ми смо најдеструктивнија и најглупља бића која ходају овом планетом.
Ми смо сопствена смрт!