Спознаја мења човека.
Интелектуални и духовни развој човека мењају његов однос према окружењу и животу. Унутар људске личности не постоји доследност као врлина. Ни један човек не зна и не може знати све али ако не тежи проширењу свог знања што неминовно узрокује и извесну промену ставова, тада он потпуно зауставља свој развој а могло би се рећи и да губи сврху свог постојања јер "цупка у месту" и опонаша "биљку" (под наводницима јер биљка за разлику од човека није аутодеструктивна).
Дакле, човек који тежи спознаји постепено стиче мудрост и духовну зрелост.
Али да ли је тај пут спознаје без трња?
Поред великог добитка, у једном моменту када се "хоризонт отвори", човек долази до тачке када запажа велики јаз између себе, свог стања свести и већег дела популације која споро путује или је у фази хибернације. Овај моменат је битан јер ко социјално биће човек тежи интеракцији и лако може упасти у замку сопствене природе те свестан богатства које својом спознајом поседује, доживети себе као супериорно биће у односу на колектив.
Прва реакција свесног човека у овим околностима је стрпљење и покушај да своја открића приближи људима у окружењу, појасни своју перцепију и укаже на пут којим се до таквих сазнања може доћи. Ипак, ово често буде само узалудно распиање енергије те он схвата да га пружање руке онима који су далеко иза њега спутава и успорава његов развој.
На овом раскршћу најчешће се издвајају две групе људи. Први се називају особењацима а други надменима.
Особењак се мири са чињеницом да неће наићи на разумевање већине, окреће леђа и наставља даље сам тежећи ка личном развоју без изражене жеље да тај свој свет са неким подели.
Надмени неће покидати своје везе са остатком света али ће вршити селекцију међу људима и своје ставове делити само са одабранима за које закључују да би могли бити приближног схватања као и они. Према свим осталим људима показаће неразумевање мада ће и даље желети њихову пажњу а разлог за то је потреба да стално одмеравају степен свог напрдка у односу на друге мерећи "дистанцу".
Људска природа је чудо. Није нама дрво знања случајно задало толике главобоље. Тешко је са њим се носити.
На срећу, повремено, мада јао ретко, на овом раскршћу спознаје нађу се и они трећи. Они нису особењаци али себи не допуштају надменост. Они балансирају.
Такви људи једнако брину о свом интелекту и духу али и о колективној свести. Њихова брига их подстиче да перманентно преиспитују туђа и сопствена реаговања, истражују већ истражено и филтрирају пречишћено. Они верују у себе али себе највише преиспитују. Они не мењају свој пут али се сами константно мењају.
Такви људи, ти трећи, они су готово неприметни. Њихова мудрост се често препознаје по делима али се ретко чују имена. Њих нема на ТВ екранима али их познају комшије. Они зраче и просипају мир где год да пролазе а за њима често не остаје ништа опипљиво... али се њихово присуство осећа и када су давно отишли.
Они су људи без имена.
Они су људи.
Е.П. Бета
Нема коментара:
Постави коментар