НЕОСТВАРЕНИ

Беше једном неки човек, прилично успешан и поштован у својој средини. Све му је ишло од руке, несрећа га заобилазила и није се могао ни на шта пожалити.

Па, готово ни на шта.

Он, који је дане проводио у изобиљу и миру, имао је једну своју муку, слатку "ноћну мору" која га је прогонила. Сваке ноћи када би заспао, у сну је видео себе како трчи кроз непрегледно поље, сво мирисно и шарено од ливадског цвећа. Прилазио је реци и негде на супротној обали видео огромно стабло, сво окићено сјајним црвеним плодовима какве још никада није окусио нити у свом животу видео. Како би све више прилазио стаблу, тако би у њему нарастала жеља за овом чудноватом воћком. Стомак се јако грчио од глади и дах му је био убрзан тако да је готово осећао бол у грудима. Хитао је ка том дрвету осећајући да су његови плодови једино што може утолити ту силну глад.

Али сваки пут када се примакао реци, сан се нагло завршавао а он се будио у зноју и увек осећао све већу празнину баш негде у грудима. Овај сан се сваке ноћи понављао, мучио га и постајао једина мисао коју је имао током целог дана а тело је од премора постало толико исцрпљено и слабо да је сваки једноставан посао обављао са све већим напором. Схватио је да мора поћи на пут и пронаћи то необично воће које му једино може вратити некадашњи мир и попунити огромну празнину која се грудима ширила.

Потрчао је! Саплитао се, падао, устајао, трчао, трчао, трчаоооо....

Пошао је... не знајући ни на коју страну али са надом да ће негде ипак пронаћи оно што тражи. Пролазио је кроз многа места, шуме, пољане, планине али нигде није препознао оно место из свог сна. Прилазио је са зебњом сваком дрвету које на путу угледа, но плодова какве је уснио нигде није било. Годинама је лутао све више губећи наду да на овом свету заиста постоји тај предео и то дрво које је и даље сваку ноћ сањао. Једнога дана када је већ канио одустати од свог даљег лутања, спуштао се низ неку падину и пред собом угледа огромну ливаду пуну шареног цвећа. Да, баш онакву каква му се у сну приказивала. И река је кроз њу протицала, модра, немирна, светлуцала је у даљини. Сав задихан коначно паде на обалу реке. Полако подиже поглед тражећи њиме на другој обали било какво стабло, жбун, изданак... било шта... Али... тамо није било ничега сличног. Била је само земља. Црна, свежа, плодна земља.

Онда погледа доле и виде да је птица испустила некакво зрно, нешто необично али сасвим сигурно неко семе. Узе га у руку радознало проматрајући. Помислио је, можда би то семе могло бити нешто јако вредно, нека посебна биљка... можда... ах... можда баш оно за чиме је он пошао.

Следио се. Помислио је: Зар је могуће да сам све ове године тражио нешто чега нема!!! Не, то није могуће!!! Сав сломљен, седео је тако и посматрао реку која пред њим протиче. У једном трену је зачуо неки звук, лепршање крилима које је постајало све гласније. Подигао је поглед и спазио једну велику птицу снежно беле боје са огромним крилима која су подсећала на памук или облаке и дугим наранџастим кљуном који је светлуцао попут злата. Ова птица се примакла, спустила нешто ниже баш изад његове главе и испустила нештно на тло а онда одлетела даље. Покушао је видети куда одлази али се њена белина стопила с облацима и више је није могао пратити. "Посејаћу га"- изговорио је гласно. "Посејаћу га на оној плодној земљи, заливаћу га водом из реке, неговаћу га и чекаћу стрпљиво. Једнога дана можда баш из тог семена никне моје дрво и роди оне плодове који ће ми душу зацелити"!

Нада је опет била жива а сјај у његовим очима се вратио. Пришао је реци и огледао се у њој. Видео је свој лик али крај себе виде дивну жену дуге косе која га држи за руку а иза њих, под крошњом великог дрвета играла су се дечица. Осетио је такву срећу и испуњеност као никада до тада.

"Да, схватам, ово је мој сан. Ја ћу га остварити. Сада заиста знам шта ми је потребно".

Био је усхићен и заборавио на сав умор и безнађе које је до тог тренутка осећао.

Али... у његовјој глави појавило се неко "али". И још једно "али". И опет "али". Почео је да поставља себи безброј питања, да замишља, да помишља, да сумња... И док је гледао реку, чинила му се толико дубоком, брзом и леденом да се питао како би је уопште могао прећи.

"Нема моста. Ох, када би неко направио мост... Или ме превезао... Или... Ако покушам да је препливам, утопићу се. А можда ово семе и није право. Можда она земља није плдна и неће ништа из ње нићи. Можда је ово само моја машта. Такве ствари се не догађају. Ма, заиста, како ћу преко те реке?"

Осећао је страх, недоумицу, сумњу...

Сломљен од силног узбуђења и лавине емоција, заспао је.

Пробудило га је голицање лептира по лицу. Није био сигуран колико је спавао. Да ли је прошао сат или дан или много више времена... Можда много више јер када је погледао своје руке, оне су биле суве, кошчате руке старца. Отворио је шаку у којој је држао оно семе и видео да се и оно сасушило, иструнуло и претворило у прах. Ветар га је са длана разносио и за трен га више није било. Она земља на другој обали реке је већ отврдла и урасла у неки гадан коров.

У једном трену на тој обали спази силуету. Била је то старица дуге седе косе која је у руци држала празну кошару. На њеном лицу није било никаквог израза. Изгледала је хладно и скамењено. 

"Она, та жена, то је баш она коју сам у реци угледао! Да, препознајем је! Она је то! Старија, другачија али заиста она. Њу сам тражио. Дошла је овде као и ја. Понела кошару да је напуни воћем. Тражила га је. Мене је тражила. Да, она је та! Али..."

Узнемирено је гледао ка жени и хтеде да је дозове али она само мирно спусти своју кошару, окрену се и оде.

Довикивао је али је није могао дозвати.

Устао је и потрчао, прелетео преко потока али жена коју је видео је већ отишла предалеко, замакла у шуму и није је могао видети.

Тек тада схвати да она река која га је толико плашила заправо и није река. То је тек један плитки, бистри поток који је могао чак и прескочити. Пришао је њеној кошари и одигао је. Зачуђено је погледао унутра. Она није била празна.

На дну кошаре видео је ЊЕНО СРЦЕ!