БАЈКОВИТО, НЕМА ШТА...

У давна, прадавна времена... а више у она не тако давна, брижни родитељи, у жељи да својој деци пруже добро васпитање и образовање, читали су им редовно мноштво дечије литературе а најрадије популарне дечје бајке у којима је главна тема борба између добра и зла и наравно, судбинска љубав између двоје људи која се изненада рађа, побеђује све и траје заувек.
И живели су срећно до краја живота.

Наравно, правило је да је бар један од два главна јунака прилично богат, принц или принцеза, да су обоје прелепи, најлепши на свету, да је отац једнога од њих краљ, углавном захтеван, себичан, неразуман и похлепан те се рука његове кћери мора платити у драгоценостима или некаквим подвизима, те да је мајка заљубљене лепотице (чешће маћеха) увек зла вештица коју треба покорити. Зато храбри младић гребе и рукама и ногама да отме закључано благо којим ће откупити невесту а тиме наследити цело краљевство, девојка пак користи разне чаролије (вражбине) да би се улепшала и привукла пажњу свог потенцијалног будућег мужа а њихови родитељи смишљају препреке, сплетке и замке како би им онемогућили сусрет или од свега тога добро профитирали.

Дивота! Деца заиста добро уче.

Данас имамо свет испуњен верним следбеницима дечјих бајки, зачараним "принцезама" које проводе време улепшавајући се и вребају свог "принца" на високом положају који ће им донети богате дарове, напаљених "принчева" који грабе богатство и сјај како би тиме импресионирали своје одабранице и евентуално напредовали на друштвеној лествици док су родитељи оба партнера велика сметња, мрски непријатељи а ташта је обавезно вештица. Љубав, то је, баш као у бајци, изненада спажена добра прилика која се никако не пропушта и за коју се вреди борити нагим прсима, златним накитом, титулом, лукавством, пластиком и другим манипулативним средствима. На крају сви буду срећни и задовољни... осим можда старе вештице - таште. И живе тако срећно... до краја мандата или до минусног салда у банци.

Мора се признати, баш живимо у бајци.

А сироте девојке које нису баш "најлепше на свету" и не облаче раскошне балске хаљине, момци који не јашу најдивнијег коња и нису спремни да аждаји отму ковчег с благом којим би купили "љубав" своје изабранице и родитељи који и не помишљају да тргују срећом своје деце... ма они стварно "немају" основну културу. Сигурно у детињству нису читали бајке.

Ах, да, ташта је у сваком случају зла вештица. :D

ВОЛИ МОЈЕ МАНЕ!

Свако нормално људско биће у свом животу тежи да нађе оног једног правог, "идеалног" партнера. Увек ме је мучило питање, ако већ готово сви исто желе, због чега је тако мало оних који су дугорочно задовољни својoм емотивном везом и како то да су искрено срећни и складни парови толико ретки. Често се за некога може чути и коментар "ту особу је лако волети" и "ту особу је тешко волети", у зависности ко коментарише. Добро, укуси су различити и то је јасно али сва tа "збрка" звана љубав је далеко сложенија. 

Можда сте и сами у неком моменту мислили и мислили да осећате да некога искрено волите (односи се на партнерску а не општу љубав) а потом осетили да је све то некако ишчезло и схватате да та таква љубав више не постоји. Можда вам се дeшавало да неко вас тако заволи а након извесног времена и та љубав нестане. Дакле, били сте убеђени да се ради о љубави а не само о заљубљености, страсти и потреби. Све је деловало сјајно, блиставо и заносно... док се није распршило. Тек тако... И остало је питање где је нестала љубав. 

И тако оно што је некада носило прелепо име Љубав, добија понижавајући надимак Грешка.

Зашто се то дешава?

Каква је то грешка?

Посматрајући дешавања и понашања људи, оних који су остварили неку емотивну везу и оних који имају тежњу да је остваре, приметила сам један патерн, општепримењиван ритуал завођења. Представа коју игра " љубавни кандидат" неизоставно подразумева истицање свих својих позитивних карактеристика, најлепших особина и свега најбољег што поседује а што би се свакоме у извесној мери могло допасти. Површно посматрано, овакво понашање је лгично. Али, ако имамо у виду да је циљ "кандидата" да нађе Једну особу са којом ће постићи складан однос и да у групи коју чини "свако" заиста себи не сужава избор већ само ствара још већу маглу пред очима, онда већ схватамо да је такав приступ сасвим погрешан. 

Коме се не допада добро, лепо, позитивно, љубазно... Допада се Свакоме.

Али да ли је то све што вас чини оним што јесте? Можете ли се трајно одрећи оног дела себе који нисте истакли? И да ли је оно што показујете уопште ваша карактеристика или само добро одиграна представа?

Не заборавите да представа траје неко време али једном падне завеса. А шта тада остаје?

Да, након преставе долази оно "Грешка".

Сада ћете сигурно рећи: "Па, не могу очекивати да ме ико примети ако се не не покажем у најбољем светлу. Нећу ваљда истицати своје мане???"

Ја кажем ДА!

Ако тражите праву љубав, покажите баш своје мане. 

Склоните на страну све оно светлуцаво, бљештаво, дражесно, симпатично што мами Свакога јер ћете тако привући најближе баш оне којима је највише стало до ваше позитивне стране али који ће најтеже прихватити негативну. Од вас ће очекивати савршенство а на крају ћете добити огромну етикету "Грешка".

Тек када истакнете оно што је другима тешко прихватљиво, оно што називају манама и за шта помишљате да нико не може заволети, бићете на добром путу. 

Размислите, ви живите са тим. Ви волите своје мане јер их се не одричете, зар не? Ако је тако, ако их ви можете волети, шта вам говори да нико други не може.

Добро, истина је, не може то Свако али вас и не занима свако. Вас занима Неко. Е, тај Неко је баш онај неко ко ужива у свему ономе што сте ви. Који воли вашу несавршеност и који вас баш због тих ваших особина издваја од других.

Када нађете особу која воли вашу негативност, не брините сувише хоће ли моћи да прихвати и ваше позитивне особине. Биће и то једноставно и ни мало непријатно изненађење. У обрнутом случају вероватноћа би била премалена. 

Ето, видите, све је једноставно ако се ствари поставе како треба. Или да се боље изразим, окрену наопачке. 

Зашто сте онда тако усамљени и несрећни?Облачите најлепшу гардеробу за излазак у гради, качите обрађење фотографије на друштвене мреже, просипате мудрост, говорите о себи у суперлативу присећајући се у причи свих и најмањих подвига из детињства а вешто кријући своје пороке, обуздавајући "незгодну" нарав и товарећи шлепере коректора на подочњаке. 

Пустите то, небитно је. 

Прихватите себе да бисте били прихваћени. Понудите себе а не лошу представу о себи. Када уместо маске Неко заволи Вас и испуни ваш живот, мане ће бити врлине а љубав ће бити Љубав... и то и остати. 

НЕОСТВАРЕНИ

Беше једном неки човек, прилично успешан и поштован у својој средини. Све му је ишло од руке, несрећа га заобилазила и није се могао ни на шта пожалити.

Па, готово ни на шта.

Он, који је дане проводио у изобиљу и миру, имао је једну своју муку, слатку "ноћну мору" која га је прогонила. Сваке ноћи када би заспао, у сну је видео себе како трчи кроз непрегледно поље, сво мирисно и шарено од ливадског цвећа. Прилазио је реци и негде на супротној обали видео огромно стабло, сво окићено сјајним црвеним плодовима какве још никада није окусио нити у свом животу видео. Како би све више прилазио стаблу, тако би у њему нарастала жеља за овом чудноватом воћком. Стомак се јако грчио од глади и дах му је био убрзан тако да је готово осећао бол у грудима. Хитао је ка том дрвету осећајући да су његови плодови једино што може утолити ту силну глад.

Али сваки пут када се примакао реци, сан се нагло завршавао а он се будио у зноју и увек осећао све већу празнину баш негде у грудима. Овај сан се сваке ноћи понављао, мучио га и постајао једина мисао коју је имао током целог дана а тело је од премора постало толико исцрпљено и слабо да је сваки једноставан посао обављао са све већим напором. Схватио је да мора поћи на пут и пронаћи то необично воће које му једино може вратити некадашњи мир и попунити огромну празнину која се грудима ширила.

Потрчао је! Саплитао се, падао, устајао, трчао, трчао, трчаоооо....

Пошао је... не знајући ни на коју страну али са надом да ће негде ипак пронаћи оно што тражи. Пролазио је кроз многа места, шуме, пољане, планине али нигде није препознао оно место из свог сна. Прилазио је са зебњом сваком дрвету које на путу угледа, но плодова какве је уснио нигде није било. Годинама је лутао све више губећи наду да на овом свету заиста постоји тај предео и то дрво које је и даље сваку ноћ сањао. Једнога дана када је већ канио одустати од свог даљег лутања, спуштао се низ неку падину и пред собом угледа огромну ливаду пуну шареног цвећа. Да, баш онакву каква му се у сну приказивала. И река је кроз њу протицала, модра, немирна, светлуцала је у даљини. Сав задихан коначно паде на обалу реке. Полако подиже поглед тражећи њиме на другој обали било какво стабло, жбун, изданак... било шта... Али... тамо није било ничега сличног. Била је само земља. Црна, свежа, плодна земља.

Онда погледа доле и виде да је птица испустила некакво зрно, нешто необично али сасвим сигурно неко семе. Узе га у руку радознало проматрајући. Помислио је, можда би то семе могло бити нешто јако вредно, нека посебна биљка... можда... ах... можда баш оно за чиме је он пошао.

Следио се. Помислио је: Зар је могуће да сам све ове године тражио нешто чега нема!!! Не, то није могуће!!! Сав сломљен, седео је тако и посматрао реку која пред њим протиче. У једном трену је зачуо неки звук, лепршање крилима које је постајало све гласније. Подигао је поглед и спазио једну велику птицу снежно беле боје са огромним крилима која су подсећала на памук или облаке и дугим наранџастим кљуном који је светлуцао попут злата. Ова птица се примакла, спустила нешто ниже баш изад његове главе и испустила нештно на тло а онда одлетела даље. Покушао је видети куда одлази али се њена белина стопила с облацима и више је није могао пратити. "Посејаћу га"- изговорио је гласно. "Посејаћу га на оној плодној земљи, заливаћу га водом из реке, неговаћу га и чекаћу стрпљиво. Једнога дана можда баш из тог семена никне моје дрво и роди оне плодове који ће ми душу зацелити"!

Нада је опет била жива а сјај у његовим очима се вратио. Пришао је реци и огледао се у њој. Видео је свој лик али крај себе виде дивну жену дуге косе која га држи за руку а иза њих, под крошњом великог дрвета играла су се дечица. Осетио је такву срећу и испуњеност као никада до тада.

"Да, схватам, ово је мој сан. Ја ћу га остварити. Сада заиста знам шта ми је потребно".

Био је усхићен и заборавио на сав умор и безнађе које је до тог тренутка осећао.

Али... у његовјој глави појавило се неко "али". И још једно "али". И опет "али". Почео је да поставља себи безброј питања, да замишља, да помишља, да сумња... И док је гледао реку, чинила му се толико дубоком, брзом и леденом да се питао како би је уопште могао прећи.

"Нема моста. Ох, када би неко направио мост... Или ме превезао... Или... Ако покушам да је препливам, утопићу се. А можда ово семе и није право. Можда она земља није плдна и неће ништа из ње нићи. Можда је ово само моја машта. Такве ствари се не догађају. Ма, заиста, како ћу преко те реке?"

Осећао је страх, недоумицу, сумњу...

Сломљен од силног узбуђења и лавине емоција, заспао је.

Пробудило га је голицање лептира по лицу. Није био сигуран колико је спавао. Да ли је прошао сат или дан или много више времена... Можда много више јер када је погледао своје руке, оне су биле суве, кошчате руке старца. Отворио је шаку у којој је држао оно семе и видео да се и оно сасушило, иструнуло и претворило у прах. Ветар га је са длана разносио и за трен га више није било. Она земља на другој обали реке је већ отврдла и урасла у неки гадан коров.

У једном трену на тој обали спази силуету. Била је то старица дуге седе косе која је у руци држала празну кошару. На њеном лицу није било никаквог израза. Изгледала је хладно и скамењено. 

"Она, та жена, то је баш она коју сам у реци угледао! Да, препознајем је! Она је то! Старија, другачија али заиста она. Њу сам тражио. Дошла је овде као и ја. Понела кошару да је напуни воћем. Тражила га је. Мене је тражила. Да, она је та! Али..."

Узнемирено је гледао ка жени и хтеде да је дозове али она само мирно спусти своју кошару, окрену се и оде.

Довикивао је али је није могао дозвати.

Устао је и потрчао, прелетео преко потока али жена коју је видео је већ отишла предалеко, замакла у шуму и није је могао видети.

Тек тада схвати да она река која га је толико плашила заправо и није река. То је тек један плитки, бистри поток који је могао чак и прескочити. Пришао је њеној кошари и одигао је. Зачуђено је погледао унутра. Она није била празна.

На дну кошаре видео је ЊЕНО СРЦЕ!