ТИШИНА ЈЕ...

ДАНАС САМ ПЛАКАЛА, ТИХО, БЕЗ СУЗА...
Гледала сам слике својих предака. Гледала сам сузе и крв, снагу и моћ, веру и храброст Србије.
Гледала сам прошлост... а тражила будућност.
Тражила сам нешто што нисам пронашла.

ЈА НЕ ЗНАМ КО СУ ОВИ ЉУДИ. НЕ ПОЗНАЈЕМ НИКОГА. НЕКИ САСВИМ НЕПОЗНАТ НАРОД...
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИТЕ? КО ВАС ШАЉЕ? У КОЈОЈ СТЕ ЛАБОРАТОРИЈИ ПРАВЉЕНИ?
Издајници, плаћеници, похлепни, безосећајни, зли, сујетни, грамзиви, лажљиви, мегаломани, превртљиви, охоли, подмукли, зли... плашљиви, безвољни, слаби, очајни, летаргични, идолопоклоници, мрзовољни, притајени, попустљиви, поткупљиви, учмали, незаинтересовани, кратковиди, лаковерни...
Овакве људе видим око себе. Срећем их упорно, гледам их стално.
Свуда су, свуда...
Овакви људи живе у мојој земљи...
А МОЈА ЗЕМЉА СЕ ЗОВЕ СРБИЈА!
И гледам, тражим дозивам... питам се где је МОЈ народ... ГДЕ СУ СРБИ?
Не, ови које налазим нису моја браћа. То нису ти људи. Никако не могу бити.
Они које тражим другачије говоре, другачије чине, другачије воле!
Они које тражим су домаћини, јунаци, чобани, пријатељи, ратници, верници, неустрашиви, несаломиви, часни, упорни, доследни, родољубиви, одани, искрени, несебични, храбри, сналажљиви, мудри, истрајни...
Они које тражим, на улици не налазим.
Видим само гробове, старе слике, заборављене приче, сакривене документе, иструлеле кости, крваве успомене и ништа више.
Ништа више сем крви у венама која говори да крв је баш таква ову земљу прала од нечасти и издаја, од зла са многих страна.
КРВ ГОВОРИ АЛИ УСНЕ ОСТАЈУ НЕМЕ. МОГ НАРОДА НИГДЕ НЕМА. МОЈ НАРОД ЋУТИ, МОЈ СЕ НАРОД СЕБЕ ОДРИЧЕ ИЛИ ЈЕ МОЈ НАРОД НЕСТАО?
Данас сам плакала... тихо, без суза...
Скупила сам сву прошлост у шаку, сву исконску веру у своје срце, сву снагу векова у један урлик... нему урлик бола... јер што је било, нестало је, затурило се, ишчезло као дим барута на бојном пољу мртвих ратника.
Тишина је...
Србија умире!
А гробна тишина влада.
Тражила сам свој народ да је спасе али га нисам пронашла.
ТИШИНА ЈЕ...
ГРОБНА ТИШИНА ВЛАДА!