ШТА ТО БЕШЕ ЉУБАВ?

Нећу открити топлу воду ако констатујем да су здрави партнерски односи, емотивно задовољство и срећа данас изузетно ретка појава. Много се говори о љубави, чезне за њом, покушава да се дефинише и жестоко за њом трага али шта је то што тако великом броју људи не допушта да оствари једну складну заједницу засновану на узајамном давању и испуњену потпуним задовољством?

Ако сте један од ретких срећника који ужива у таквој вези, ово питање себи сигурно и не постављате.

Али шта ако се нађете у (прекобројној) групи оних који такав мир никада нису осетили и, ма колико трагали, испробавали, покушавали да мењају себе и друге, сваку везу окончају емотивно осакаћени, демотивисани или чак без вере да љубав међу партнерима може да постоји. У неком трентку живота, једни одлуче да одустану од трагања и пригрле своју самоћу, присвајајући сву кривицу, убеђени да њиховој личности нешто озбиљно недостаје те због тога не могу остварити успешан емотивни однос ни са једним партнером. Неки други пак, након кратког периода ишчекивања (и често пасивног осматрања у нади да ће се изненада појавити особа која ће их емотивно испунити), врло брзо одустају од трагања и надања које (ради сопствене утехе) именују маштаријама, те доносе рационалну одлуку да свој живот проведу уз особу која се у том тренутку затекла поред њих јер, иако не осећају потпуно емотивно задовољење, овај недостатак компензују сигурношћу а најчешће и могућношћу да се у таквој вези осаме јер углавном ни партнер нема превелико интересовање будући да је често и сам у сличној позицији.

Све нам то звучи познато, зар не?

Толико је постао уобичајен и друштвено прихватљив дистанциран и неуравнотежен однос партнера у заједници, да су лоши брачни односи једна од омиљених тема многих вицева. Толико уобичајен да није реткост да особе које имају емотивно квалитетну везу, често буду због тога исмеване у друштву, што због зависти, што због потребе оних мање срећних да себе преваре и потисну сопствено незадовољство.

Од неколико милијарди људи на свету који у сваком тренутку теже љубави, изузев неколицине изопачених личности, данас, када је цели свет умежен и комуникација са особама на било којем делу планете могућа у сваком тренутку, очекивало би се да далеко већи број људи пронађе своју "сродну душу" и изгради везу која обе стране чини потпуно задовољним. 

То се ипак не дешава.

Чак делује као да се одиграва један супротан процес. Све је више самих, несрећних, повређених, разочараних, празних...

Зашто?

Разлога је много али основни разлог на који се други надовезују је наше поимање љубави, заједнице и брака.

На ову тему можемо бити сагласни да дефинитивно не делимо мишљење. Заправо, сам емотивни доживљај ових појмова се значајно разликује међу људима. То и не би представљало превелику препреку да не постоји још већи проблем којег најчешће нисмо свесни. То је чињеница да многи од нас (опет тај велики број) проживљавају сукоб свог рационалног поимања љубави и везе са емотивним ставом према истим појмовима. Тај емотивни став је углавном закључан у подсвести и буди се оног тренутка кад осетимо привлачност према некој особи. Често је то особа која поседује карактеристике различите, па чак и супротне онима које би одговарале нашем потенцијалном партнеру у рационалном одабиру. Тада људи говоре да памет и срце не иду заједно, љубав је слепа и тако даље. 

Ја бих рекла да су то само заблуде и изговори јер се не покушава схватити шта се заиста дешава. Нешто што је добро, не може бити лоше и нешто што треба да вас испуни, не би смело да вас исцрпљује. Па, ипак, пре ћемо чути изјаву да љубав боли, саслушати исповест у којој нам неко говори како је неопходно поднети жртву ради љубави или да се потрошио мед а остала жуч.

Опет изговори.

Не допуштам себи да критикујем јер сам и сама пролазила те фазе збуњености, мирења, одустајања, горчине, исцрпљености и читаве скупине негативних емоција које су нуспродукт покушаја да се од лошег споја направи добар. Ипак, не могу себи допустити и да не станем у одбрану љубави јер она није и не може бити горка, тешка и болна. Све што има те особине, може се звати било како само не љубав.

Да бих то доказала, ближе ћу образложити свој исказ у којем једна особа  има два субјективна пимања појма љубави (у смислу везе, заједнице, брака), рационално и емотивно. Љубав је емоција и очекивано је да је, у тежњи за емотивним, исправно пратити "слушати" свој емотивни одговор. Међутим, треба знати  да је наше духовно биће је далеко сложенији "организам" од интелектуалног и физичког бића али да је једнако подложно спољним утицајима као и остали делови наше целине. Окружење нас обликује интелектуално кроз искуства, сазнања, информације... Обликује нас и физички кроз услове живота, трендове, згоде и незгоде... Али исто тако, кроз учесталу размену духовне енергије, утиче на наше духовно биће, и посебно на наш однос према сопственој целини. Дакле, окружење, норме, појаве, блиски људи, јавност... све то утиче на начин на који ћемо доживети и дешифровати себе (заправо, сложити коцкице сопственог бића). Губитак самопоуздања, нарцисоидност, депресија, себичлук итд. су последице стимуланса средине која нас енергетски усмерава. Приметићете да  након контакта са људима који одишу позитивном енергијом и добрим намерама, осећате ведрину, самопоуздање, вољу и показујете свој пун потенцијал. Уколико сте окружени "енергетским вампирима", као се често називају особе које емитују само негативну или једноставно извлаче сву вашу енергију, ефекат ће бити потпуно супротан.

Сада, када смо задрли у поље енергетског и духовног, да се вратимо на отворено питање зашто се наша осећања често сукобљавају са разумом, зашто патимо и како то да она могу да "погреше".  Ако прихватимо идеју да је наш "програма" за рационално дешифровање сопственог духовног бића претрпео извесне утицаје окружења, тада можемо доћи до закључка да осећање које смо у неком моменту дефинисали као љубав, није истински осећај љубави којој тежи наше духовно биће већ је копија наслеђене-стечене дефиниције љубави (заједнице) коју смо програмирани да прихватимо као сопствено осећање. У позадини свега стоји искуство из околине, односно модел који је послужио као узор у формирању нашег става. Дакле, програмирани смо да мислимо да тако осећамо.

Највећу улогу у стварању ове заблуде имају блиски људи из окружења али и медији и други извори. Када су у питању брачни односи, ма колико то једни другима порицали, основну улогу у формирању односа детета према будућем партнеру имају његови родитељи. Свесни тога, многи родитељи који живе у емотивно непотпуним заједницама, труде се да својој деци прикрију право стање ствари и да одглуме савршен брак али то заиста никада не успева. Напротив, на такав начин се управо формира личност која има сукоб рационалног и емотивног јер, посматрајући теорију коју му породица пласира, формира свој рационални став, међутим, упијајући енергију којом одише заједница, у себе уноси једну сасвим дугачије емотивну дефиницију која ће касније стварати пометње у одабиру партнера и збуњеност над сопственим осећањима. И тако се историја понавља. Дете одраста и трага за партнером којег покушава уклопити у два различита модела. Не успева, покушава изнова, не успева и тако даље до одустајања или мирења. У варијанти када ова особа одлучи да формира везу па партнером којег бира на основу својих емоција, дешава се то да у својој вези може препознати све елементе везе какву су имали његови узори. У зависности од искуства, може бити жртва, насилник, да се дистанцира, да превише даје и трпи или да ни мало не поштује заједницу, а да поред јасне емотивне празнине, све то прихвата као нормално, исправно и једино могуће. За ту особу, љубав - веза је баш то и ништа друго. Свако ко говори другачије, лаже или верује у бајке. Не покушава да ишта промени нити се бави разлогом свог незадовољства јер верује стеченом искуству. Никада не упозна себе. Никада не упозна љубав. Јер то што дефинише као љубав, то је само копија односа којем је неко некада налепио погрешну налепницу. 

Тужно. Али невољи ту није крај јер та особа се мири и више не анализира своја осећања већ гради емотивно непотпуну заједницу у којој расту нека нова деца упијајући исту ону енергију незадовољства и уносећи у своје биће исти онај програм за погрешно препознавање емоција који гради једно тужно, незадовољно, летаргично друштво где нико више не зна где то живи љубав.